Dolazi zima

Dolazi zima. Ubija me činjenica da svakako dolazi. Ne volim je ni pod razno. Kada bih mogla da je prespavam ili da odem u neke toplije krajeve? Kada bih mogla da se učaurim u nešto toplo, meko, nežno, pa da se ponovo rodim negde…da budem nova, lepa, a mudra, samo tako! Bilo bi dobro da imam mogućnost da živim kroz moje crteže, te predivno iseckane delove glamuroznog života uobraženih lepotica utopljene u neobične kombinacije igre svesti i podsvesti iz kojih niču ruke koje uzimaju, daju, miluju, rastu kao krila uma ili krila andjela. Ma, samo da prezimim, ne bih se ja duže zadržavala u tim svojim kreacijama!

Dobro, zima ima svoju lepotu. Ali, ni beli sneg nije uvek beo, a izraz “zimske radosti”, uopšte mi nije jasan. Jedino me očarava ogromno, noćno nebo, sa sjajem bezbroj zvezda koje asociraju na dom i toplinu, neki i poznat i nepoznat svet za kojim stalno čeznem. I to je sve što volim kada se kao pozamašna santa leda kotrljam ka kući.

Škripi sneg pod nogama-užas, kao scena iz horor filma. Hladne noge, smrznuti prsti na rukama, košava koja zavija jače nego ikada, pa se uvlači u kosti, ma , bre, mani me zimske lepote!

Beda se izvlači na tu hladnu površinu, jasno se ocrtava kao crna mrlja na belom papiru. Umire ono malo saosećanja medju ljudima. Grad je to. Kontejnerski jelovnik je smrznut, ne može se lepo odspavati po hodnicima, parkovima, žbunju i dobro skrivenim rupama naše ispošćene stvarnosti. Hodnici po Domovima zdravlja su prepuni starijih ljudi koji čekaju i po nekoliko sati, nije im teško, kunjaju, pričaju, gledaju tv...nije ni čudo, pitanje je da li se ikako greju po svojim stanovima ili kućercima.

A tek Nova godina! Proslave, dogovori, toalete, frljanje sa parama, razočaranost dobijenog, a predstavljanje drugima da je “bilo super”, ili neka druga verzija sa prijateljima i rodjacima, opijanje, prežderavanje, tv preslišavanje višegodišnjih ponavljanja i muzike i filmova...bljak. Nisam iz te priče, a nekako mi i ne treba. Hoću da budem sama, bez jelke, bez sjaja i nameštenih osmeha, bez izduvanih balona sledećeg jutra. Ispratiću sve radosne u tim trenucima, sve dobronamerne i željne provoda, poželeću svima sve dobro, iskreno i sa nadom da će tako biti i...  smestiću se, najzad, u toplu školjku mog srca, sa inspiracijom za samoisceljenje i preživljavanje usnule duše. Izmešaću nesebično krv i suze sa najlepšim mislima i oblicima koje ću lepiti po papiru kao reči, kao crteže, možda uz čašu nekog omiljenog vina. Treba nahraniti tog Feniksa u meni, treba prezimiti zimu, treba pobediti svaku hladnoću, naročito onu koja ume da zaledi srce. Živeli!