Drugo mišljenje

Čovek si širokog obrazovanja, što se kaže (u ironiji ili ne) načitan, bez obzira da li je to obrazovanje sa nekom formalnom (školskom) osnovom ili ne. Imaš stav o onome što si saznao, i ne libiš se da ga izneseš, u razgovoru ili tekstu. Što se ovog drugog tiče, danas su ti mogućnosti široke (društvene mreže, blogovi, tjub). Budi siguran da će na tvoje mišljenje neko odgovoriti time kako neće pitati hirurga ako mu se pokvare kola, to nije tvoja struka, i ti o tome nemaš šta reći, a ni misliti, ako mišljenje nije u skladu sa onim što govori odgovarajuća zvanična nauka. Postavlja se pitanje – imaš li prava na svoje mišljenje, ili na traženje alternativnih teorija (koje takođe mogu dati stručni ljudi), ako ti je ono što si prvo čuo od osobe ili institucije sa formalnim autoritetom nelogično?

Praktičan primer možemo naći u odnosu prema zdravlju. Doktor ti je odredio tešku dijetu, pa se pitaš mora li baš tako. Ili, suprotno, čini ti se da neozbiljno shvata tvoju bolest. Razmislio si o svemu, možda nešto pogledao na internetu. Zašto onda ne bi otišao kod drugog doktora?! Zašto ne bi potražio drugo mišljenje (na srpskom: secondopinion)?! Postoje slučajevi kada je tako nešto od životne važnosti. Recimo, prema onome što znam, mnogi su se teško pokajali zbog operacije diskus hernije. Pa ipak ćemo naći mišljenje neurohirurga (koji tu operaciju inače izvodi?) kako je to rutinski zahvat, ali „pacijenti često imaju veliki strah, te izbegavaju intervenciju i sebi narušavaju kvalitet života“. Međutim, ovaj „rutinski zahvat“ može dovesti i do gubitka noge, pa nije li logično potražiti drugo rešenje, koje će se sigurno naći (jer postoje i drugačiji tretmani). Da smo slepo verovali prvom autoritetu možda bismo loše prošli.

Ovde imamo racionalno shvaćen interes, koji teško da će neko osporavati. Najzad, čovek radi sa svojim zdravljem ono što misli da je najbolje. Razum je božanski dar, sa druge strane Mahabharata lepo kaže – Kada bogovi žele nekoga da kazne, prvo mu oduzmu razum. Istina, ni ovaj dar ne treba apsolutizovati, njega imamo radi lakšeg opstanka. Naš um filtrira činjenice sa kojima je upoznat, klasifikuje ih i donosi zaključke, prema čemu se deluje ili ne. Onaj ko se bolje snalazi u tom lavirintu ima veće izglede da prenese svoje gene. Isto važi i za ideje. To sve ne znači da smo uvek racionalni, niti treba da takvi budemo. Postoje istraživanja po kojima se u svakodnevnim kupovinama, na tržištu, sasvim racionalno ponašaju samo dve grupe ljudi – ekonomski stručnjaci i psihopate. Ostali se povode za emocijama, koje su često lepo upakovane. To se zove marketing…

E sad, ako ćemo već kad je naše zdravlje u pitanju potražiti secondopinion (veselija verzija toga ima u pesmi Rampa Amadeusa Holesterol), zašto to ne bismo uradili kada nam se servira nešto što utiče na naš identitet ili materijalni interes?! Može nam delovati nelogično da se famozna Seoba Slovena odvijala po modelu Velikog praska – svi su u nekoj močvari, i onda odjednom krenu da se šire na sve strane, kao najezda komaraca, a ti stari Sloveni nam čak nisu predstavljeni kao ratnički narod ili aristokratija (vode ih Huni, Avari, Vikinzi, Vizantija). Ovakve teorije „kritičke istorije“, koju još zovu bečko-berlinska ili nordijska škola, imale su i sasvim praktične posledice. Kada je Hitler pokrenuo svoj plan Barbarosa, rekao je „mi samo tražimo ono što je naše“. On je sledio stav zvanične istorije (koju su inače pisali Germani) kako su rusku državu osnovali severnogermanskiVarjazi (Vikinzi). I danas možemo videti slične zloupotrebe istorije po kojima Rusi praktično nisu postojali, sve dok od svemoćnih Romeja nisu primili hrišćanstvo (film „Viking“).

Ako znamo da se klima na Zemlji menjala, čak i u nedavnoj istoriji (kraj „mini ledenog doba“) u potpunosti bez čovekovog uticaja, tako se klima menjala i na drugim planetama (Venera, Mars), zašto bismo verovali na reč onima koji tvrde kako je čovek svojim delovanjem drastično menja i nešto se mora odmah učiniti, a to nešto naravno košta. Jasno, ako pratimo trag novca do tih klimatologa, svašta možemo zaključiti. U raspravama na internetu možemo videti kako samouvereno tvrde da je to stav ogromne većine naučnika. Je li im to jedini argument?!? I tu se može potražiti drugo mišljenje, jer ima i skeptičnih.

Ivan Vukadinović