Evo, nisam pametna, majke mi!

Tehnološki napredak nije značio i civilizacijski. To se može videti na svakom koraku. I dalje ratujemo. I dalje se busamo u grudi svojom nacionalnom posebnošću, svojim bogovima, svojim žrtvama i herojima... Nikako da se osvrnemo i pogledamo sami sebe i svet oko sebe, nikako da pokušamo da budemo bolji, svesniji ljudi. Šta nam se desilo?

Pamtim svoje rano detinjstvo. Baba i deda nisu imali u kući ni struje, ni vode. Voda se donosila sa obližnjeg planinskog izvora. Grejalo se na drva, peklo ispod sača, na otvorenom ognjištu. Uveče je sijala samo lampa na gas. Sedeli smo za istim stolom, jeli skromna jela, pili vodu, radili i delili sve. Pričali smo priče jedni drugima, prenosile su se s kolena na koleno. Poštovali smo se, jedni druge, mladji starije...

Moj deda je, kada je prvi put video panonsku ravnicu punu zrelog žita, zaplakao kao dete.

„Gospode, sad- kad sam video ovaj raj, mogu i mreti!“

Industrijalizacija i socijalizam su nama, običnim ljudima, donele dobar i miran život. Radilo se po fabrikama, od šest do dva, išlo se kući i uživalo u običnom životu ostatak dana. Predivna kompozicija od tri osmice bila je imperativ pristojnog života: 8 sati rada, 8 sati slobodnog vremena, 8 sati odmora! A onda: dva dana vikenda, dva puta godišnje po dve nedelje odmora, trinaesta plata, paketići za decu, privilegije u odmaralištima za radničku klasu, dečiji dodaci, besplatno zdravstveno osiguranje, besplatno školovanje, mala sumica se odvajala od plate da bi vas čekao vaš stan u nekom trenutku, kad dodje na vas red (recimo, moj otac ga je dobio kad sam ja imala 13 godina, a još dvoje dece beše mu mladje od mene), sindikat nije imao preča posla nego je radnicima obezbedjivao koješta na rate, besplatno, ovako ili onako...

Ma, možda nekom i nije bilo dobro, ali taj neko nije bio grbavi radnik i običan čovek. O politici nisam ništa znala, a nije me ni zanimala, jer smo živeli. Prvi fiksni telefon smo imali tek tih 80-tih godina, kao i prvi televizor u boji. Dva programa, novine s trafike, tračevi pristigli od tetaka, ujni i strini, to bejahu izvori informacija.

Naravno, svet ide dalje! Treba da ide. Ne treba ništa da stoji u mestu. Pitanje je samo, kuda smo se mi to zaputili?

Danas, u kući imamo dva televizora sa bog zna koliko kanala, kablovska i neograničen internet, imamo četiri računara, svakom svoj (slika dobro poznata većini), jedan fiksni koji niko ne koristi dok ne pozove tetka iz Nemačke, mada i ona zove češće preko  whatsapp-a, pet mobilnih telefona najnovije generacije (dobijaju se za dž uz pretplatni paket i ugovor na dve godine), deca su mi prvo progovorila na engleskom, jedva ih naučih maternji- srpski jezik, često se cimamo iz sobe u sobu preko vibera ili mesindžera da bi jedni druge pozvali na kafe pauzu od bezbroj informacija koje se ne mogu kontrolisati. Deca mi spikaju s nekim ortacima na drugom kraju planete kao da su im tu, u sobi, kao da upravo igraju neku društvenu igru, recimo: tabliće, monopol, ne ljuti se čoveče, potapanje brodova, zanimljive geografije...

Danas sve znamo i ne znamo ništa. Znamo gde je udario cunami, gde je bio zemljotres, gde ko i s kim ratuje, koga su ubili ili opljačkali, gde ima posla, gde se aplicira za rad na prekookeanskom brodu, ko je koga popljuvao juče u predizbornoj kampanji, šta namerava da uradi predsednik neke države, ko je napustio Velikog brata, koja je pevačica objavila novi album, do kog levela je stigao ortak iz Kalifornije u Minecraftu...

Doduše, ništa nas od toga ne dotiče naročito. Sve je to, nekako, postao samo virtuelni podatak, kao igrica, kao partija Zinga pokera.

Ne znamo da nam komšija s prvog sprata bije ženu kad se napije, da baba iz ulaza 114 svako jutro traži koru hleba u kontejneru jer ima penziju nedovoljnu da preživi, da su neka deca juče, iz čiste obesti, vezala mirnog uličnog psa za drvo i ostavila ga da crkne od gladi i žedji, da su silovali u školskom wc-u devojčicu od 14 godina, da su neki opasni srednjoškolci prodavali manje opasnim srednjoškolcima, mnogo opasnu drogu u tableticama, i da to traje već godinama iako se povremeno šećka komunalna policija oko škole...

Ne znamo da nam sistematski ispiraju mozgove religijom, politikom, reklamama, rijaliti idiotima, idiotskim idolima... Ne znamo da nas drže pod kontrolom masovnim istrebljenjem ljudske svesti i samopoštovanja. Koriste nas, tako omamaljene, kao roblje, kao nesvesne poslušnike, kao ovce u redu za klanicu.

Evo, nisam pametna, majke mi!

Možda sam ja ostala srcem u nekom drugom vremenu. Možda. A možda nam stvari ozbiljno izmiču kontroli. Možda. Sve je neko „možda“ koje će moja i vaša deca morati da razreše, kad-tad! 

Radojka Rea Sartori