Gubiti na određen način znači dobijati

Koliko puta smo čuli ljude kako kažu život piše romane? Zaista, svako od nas ima svoju priču, svoj roman. Ovoga puta pisaću vam o prelepoj Ursuli i njenoj priči.

Te 1976. godine u Istanbulu rođena je jedna devojčica, kao šesto dete u porodici Tekin. Poreklom su Aramejci, ali zbog toga što su živeli u Turskoj davali su deci turska imena i menjali svoja prezimena u turska. Sve zarad državljanstva. Kako su narod „bez zemlje“ nakon rođenja Ursule, porodica Tekin se seli u Švajcarsku.

Ursula odrasta u prelepu, pametnu devojku koja postaje ponos roditelja po pitanju učenja i uopšte života u novoj zemlji. Nakon porodice Tekin mnoge druge porodice iz Sirije su takođe, bežeći od rata, došle u Švajcarsku. Kao svaki drugi narod i Aramejci su se držali jedni drugih i pomagali jedni druge. Tako je Ursula na jednom od skupova upoznala svoju buduću najbolju drugaricu Sevim.

Bile su skoro iste, plave kose, srednjeg rasta i izuzetno lepo, sportski građene i pametne devojke. Na početku studija odlučile su se da zajedno odu na studije u Ameriku. Nisu znale gde idu, ali su bile u pravu kada su govorile da će to mnogo da im znači kroz život. Lepo su se i tamo snašle i uklopile, upoznale su mnogo prijatelja, različitih ljudi i srele svoje prve prave ljubavi. Kako god i šta god da se dešavalo, ma šta da su prolazile uvek su se držale jedna druge. Nakon studija odlučuju se za povratak u Švajcarsku, jer su im bez obzira na sve nedostajala porodična druženja i porodice uopšte.

Po povratku svaka od njih je pronašla posao u struci, njihova škola u Americi je bila siguran i dovoljan način da bez problema dobiju posao koji su želele da rade. Počevši da rade u struci obe su mnogo putovale, videle i doživele ono o čemu većina samo može da sanja. Nakon što su prošle i taj deo života, Ursula, već formirana žena, odlučuje da je vreme da ima porodicu. Eh, da je sve samo odluka. Iako mnogo lepa žena Ursula nije baš tako lako mogla da pronađe osobu za koju je smatrala da je njen životni partner. Odustala je, prestala da traži i poželela da ode u Siriju i poseti neke od prijatelja koji su se nalazili na samom pošetku rata. Nije ni slutila šta će tamo da se desi.

Po dolasku u Siriju, preko prijatelja upoznaje čoveka po imenu Hanna. Krojač, veoma vredan i sedam godina mlađi čovek. Odmah se zaljubljuje i već nakon tri meseca dovodi ga u Švajcarsku i postaje njegova žena. Ta, mala, plava Ursula sada je žena. Nakon par meseci ostaje trudna, dobija sina i uživa u majčinstvu. Ipak, nakon rođenja sina odlučuje se za drugo dete i dobija prelepu ćerkicu.

Ćerki je dala ime Illejn, prvih par meseci je zaista bio raj i uživala je u majčinstvu. Onda, jednog jutra primetila je nešto čudno sa svojom bebom, primetila je i osetila, kao što samo majka može da oseti da se nešto dešava. Odvela je bebu doktoru i oni su joj saopštili nešto što joj je zauvek promenilo život. Njena beba je pomalo zaostala u razvoju. Početak i samo saznanje da je tako, bilo je veoma teško... Kada su svi bili lažljivi prema sebi i krili sve šta se dešava ta hrabra žena je rekla, ja ostavljam posao, ostavljam depresiju, idem kod najboljih doktora i ja ću da se izborim za zdravlje svoje kćeri. Istina, ako me pitate gde je Ursula danas, kući je. Svakoga dana vodi svoju devojčicu na terapije i igra se sa njom.

Pomirila se sa onim što joj je Bog dao. Illejn je njen blagoslov, a ne njen greh ili slično. Svakoga dana Ursula uči po nešto, više nije orijentisana na posao ili novac nego na lepe trenutke koje će provesti sa decom i suprugom.

Naposletku, suština saznavanja nije u tome da li gubimo igru, već kako gubimo, što s time spoznajemo, čemu nas je poraz naučio i kako nas to menja. Gubiti - može da znači dobijati.

Vanja Karanović