Here I am! Will you send me an angel?

Kad zamislimo andjela, a svi ga ponekad zamislimo, onda on/ona ima belu odoru i bela krila, ima tople oči, oreolu iznad glave i pruža nam ruke kojima verujemo.

Kad su nam andjeli potrebni? Kad ih zamišljamo i kad ih tražimo od nebesa, od Boga, od ljudi, negde oko sebe?

Kad nam je teško. Kada smo sami i nemoćni da sebi, ili drugima pomognemo. Najčešće je to onda kad se razbolimo i treba nam tudja nega, stručna pomoć, ljudska toplina i razumevanje. Raznih je iskustava na tom putu. Nažalost, češće su neprijatna. Medjutim, ima i onih koja će vam uliti nadu u život, u ljude, u humanost.

Ginekologija, operativno odeljenje, bolnica “Dragiša Mišović” u Beogradu. Konkretno. Bez uvijanja ću reći i ono što ne valja. Naravno, iz ugla pacijenta. Nisam stručna da ocenjujem nečiji rad, ali jesam stručna da kažem kako je meni bilo, od trenutka kad su me sestre uzele pod ruku i povele na odeljenje. Pre toga želim da napomenem da me sve to vreme, kao svog pacijenta, vodi dr. Djekić. Čovek je pred penziju. Svaki dan se očekuje da ode na taj zasluženi odmor. On još ne odlazi. Pitate se zašto? Mislite možda da je zbog para? Ja ću da vam kažem. Nikada, ali nikada, nije ni pomislio na to. U to ja mogu da vam se zakunem. On živi za svoj posao. On ulaže celoga sebe u to da učini sve što je u njegovoj moći da pomogne pacijentu, svakom, ko god on bio. To je energičan, vredan, pažljiv i samoljublja oslobodjen čovek. To je onaj koji će vam s osmehom predstaviti vaš slučaj i reći sve što treba da znate. On će uvek pokušati da izvuče najbolju moguću opciju za vaše zdravlje. On će raditi na svoj rodjendan, on će ostati onoliko koliko treba da bi pomogao pacijentu, on će se s vama dogovoriti oko vašeg lečenja, on će predlog svog mladjeg kolege ozbiljno razmotriti, on neće nikad uključivati ego ili zavist jer je toga sebe davno oslobodio. Njegov cilj je vaše zdravlje i vaš zadovoljan osmeh. Mislite da takvi više ne postoje? Razumem vas. I ja sam mislila da takvi ne postoje. Ali andjeli u belim mantilima još uvek postoje i jedan od njih je on.

Sestre, medicinski tehničari. To su oni ljudi od kojih vam sve drugo zavisi. Ako su oni naopaki, vi ste nagraisali, taman da vam je doktor i sam Bog. U ovoj ustanovi rade uglavnom medicinske sestre. Slučajnost ili ne, svejedno mi je. Za mene su oni bespolna bića od kojih očekujem negu i razumevanje. S kojom dozom nežnosti i brige me je uhvatilo za ruku to malo andjelče i sprovelo kroz sve bolničke procedure, to vam ne umem ni opisati. Mogu samo da kažem, ko neka baba: “Bog im dao zdravlje! Hvala im, gde čule i ne čule!”

Ta mala stvorenja u belim mantilima rade sve. Ti mali andjeli lete oko nas, oko doktora, oko svega na svetu (jer taj krug u kojem se iznenada nadjete postaje ceo vaš svet). One čiste za nama, pacijentima. One rade i kao servirke. One nam nameštaju krevete, traže spavaćice, jastuke, pokrivače. One se snalaze da nikom ne manjkaju voda, hrana, lekovi, nega, udobnost. Velika je beda u ovoj zemlji. To je težak zadatak tamo gde vas okružuju siromaštvo i nemaština. Birokratski aparat je još veći od naše bede. Sistem ih je sve stavio u mengele. Sa svih strana su sprečavani da rade svoj posao sistemskim rešenjima, užasnim i nelogičnim procedurama koje su primorani da poštuju. Neko se našao pametan da silom uvodi Evropu u zemlju u kojoj se gladuje, u kojoj se nema osnovnih sredstava za život i rad. Pritom, njihove plate su bedne. Njihovo radno vreme je ubitačno i iscrpljujuće. Njihov posao je takav da samo providjenje zna kako sve postižu. One trče kroz hodnike i uspevaju sve da završe. Kako? Pitala sam se kako sve uspeju? Videla sam svojim očima da je to nemoguća misija, da ih nema ni blizu onoliko koliko ih je potrebno, da nemaju čime da rade. Humanost. Ljubav. To je odgovor. One imaju u sebi to čudo koje je neophodno da biste bili zdravstveni radnik. Nemaju sve. Videla sam jednu ili dve koje bi trebale da odustanu od tog posla dok je vreme, da ne muče i ne kinje sebe, a samim tim i druge ljude, svojim prisustvom na mestu koje im ne pripada. Ali neću sad o njima. Manjina su. Nebitne su u odnosu na one male andjele koji 24 sata u danu budno motre na pacijente i ne dopuštaju da nekom nešto fali. Pritom ne mislim samo na ono što se tiče njihovog dela posla, mada je dijapazon njihovog delanja ogroman, nemerljivo važan i običnom čoveku nesaglediv. Mislim, pre svega, na njihovu ljudskost. Neće vas pustiti da se obeshrabrite. Neće vam dati da se osetite ostavljeni, zaboravljeni, zapostavljeni. Iz svog džepa će izvaditi bombonu, nasmešiti se i dati je vama. Namignuće vam kad treba, daće vam znak da će vam one sve objasniti, da to nije ništa strašno i da će se one pobrinuti da s vama bude sve u redu. Neće se libiti ni najogavnijeg posla. Ali vi ćete biti dobro. Vi ćete biti zbrinuti i nasmejani dok su one tu. Kakav god problem da imate, racionalni ili iracionalni, one će vam prići i pomoći da ga rešite. Te ženice rade apsolutno sve. Ne postoji ono što nisu u stanju da urade, s osmehom, s nežnošću i pažnjom andjela.

Nisam verovala da toga još uvek ima na ovom svetu. Ima. Po tom malom operativnom odeljenju dan i noć lete andjeli u belim mantilima. Ja se za koji dan vraćam tamo, na zakazanu operaciju. Savršeno sam mirna. Znam da su andjeli bili i biće oko mene. Ne znam da li postoji način da se takvi ljudi zaštite, da se takvi ljudi neguju i čuvaju u ovoj zemlji. Verovatno postoji. Ako ičim mogu da doprinesem da se to dogodi, biće mi čast. Moje jedino oružje je reč. Svojom rečju i čašću se zaklinjem da tamo rade andjeli koje treba čuvati. Možda je ovo izuzetak. Moramo pružiti podršku takvim izuzecima, da bi postali pravilo, onako kako i treba da bude u toj struci. 

Radojka Rea Sartori