Hleb, mleko, novine...bromazepam

Tipično rano jutro u „Aromi“ u Cvijićevoj 78 (pozdrav za Irenu, Jecu, Goricu, Milića i ostatak ekipe – ne, noćas nisam sanjala da je radnja nestala!). U redu ispred kase stoji par zavisnika od kofeina, par bakica, te jedan sredovečni gospodin. Druga zavisnica mi nije interesantna, jer je ona team Coca-Cola, a ja team Pepsi Max, bakice kupuju salvete, hranu za mačke i slične sitnice koje su mogle i da uzmu i u deset, jedanaest sati. No, gospodin mi deluje kao stara škola. Kupio je hleb, mleko i novine. Uz kombinaciju brašno-ulje-šećer, to mu dođe kao evergrin. Valjda neguje i one „porodične vrednosti“, odmara se od dva do pet i tako to.

Onda primetim da nosi i kesicu iz apoteke. U njoj su dve kutije bromazepama, onog Hemofarmovog. Malo se sagnem, vidim da je od tri miligrama. Iz iskustva znam da imamo pravo na dve kutije mesečno, ali kad vidim da neko može da popije više od jedne kutije za tri meseca, naježim se. Priznajem da jednom u sto godina uzmem četvrtinku tablete ako baš, baš ne mogu da zaspim...no, to je to. Ako se pređem i roknem polovinku, ceo dan ću biti kao da me je pregazio finišer.

No, u nekom drugom svetu, ljudi poput mene su anomalija.

Poznajem ljude koji gutaju ozbiljne benzose, poput bombonica. U svetu anksioznih ljudi, te onih sa težim stanjima u čije cipele ne bih mogla da se stavim čak ni da to poželim, bromazepam/Lexilium je poput čokoladice koja se jede usred časa, jer nije proždrana tokom onog odmora od deset minuta. Dakle, može, ne mora, a i ako se uzme, kao da nisu uzeli ništa. Za one koji su odavno prevazišli ovaj lek, tu je Bensedin (diazepam). Priznajte, mislili ste da je on teška artiljerija, no – jok. Mislila sam i ja dok mi nisu objasnili koliko su jači, recimo, Rivotril (klonazepam) i Ksalol (alprazorlm). Ispadoh naivna.

Doktorka koja mi ga je prva prepisala, preporučila je dve tablete od 3 mg dnevno. Pitala sam je zbog čega toliko, ona kaže: „Zimi su dani mnogo kraći.“ Uh, dobro?!

Poslušala sam je samo jednom. I onda sam zaboravila na drugi i uzela treći. Devet miligrama sedativa, anksiolitika, zovite ga kako hoćete; devet miligrama na šezdeset kila. Usledio je dan koga se uopšte ne sećam, znam da sam izbalavila jastuk, da nisam mogla ni da posrčem supicu kako treba, sve ostalo je poput nekakve blanko-ostavke. Posle ovoga sam se ozbiljno zapitala koliko ljudi lekovima iz ove grupe samo potiskuje probleme, umesto da ih leči. Rezultati su bili krajnje šokantni.

Malopre mi se javlja drugarica. Težak dan na poslu – pet Rivotrila. Deset miligrama. Dobro, važi.

Posle se javlja drug. Od marta će raditi na nekom projektu i rešiti svoju finansijsku situaciju. Do tad, citiram, „guta Ksalole“. Dobro, važi.

Porodična prijateljica, gospođa u godinama, već sedam-osam godina ne može da zaspi bez lorazepama. Kad sam joj rekla koliko se plašim za nju, rekla je da je to „normalno“. Dobro, važi.

Odlazim u dom zdravlja, čekam ispred šaltera. Odnekud se pojavljuje jedan dekica koji istog trenutka kreće da psuje medicinsku sestru. Sestra ni ne trepne, dok smo mi u čekaonici zbunjeni. On nastavlja da psuje – kako lekare, tako svoju dokumentaciju, te nekoga koga je sreo napolju. Sestra mu predlaže da ode kod socijalnog radnika na drugom spratu, dok čeka doktorku. Pita ga koja mu je terapija, on kaže: „**beni bromazepam, **bote!“ Dobro, važi.

Ovo su samo četiri primera koja su mi pala na pamet. Kad bih sad krenula da listam sve što sam čula poslednjih godinu-dve, bilo bi za feljton u „Guardianu“, tako da ću se ovde zaustaviti.

Mi smo zavisini od benzosa, lekova koji su toliko teški da postoji poseban, poveći web sajt za podršku tokom skidanja sa istih – guglajte „Benzo Buddies“. Niko ne misli na dugoročna rešenja, niko ne misli na potencijalne strahovite posledice ovih kratkoročnih, jezive simptome tokom apstinencijalnih kriza, smanjenje funkcije mozga usled delovanja na GABA receptore, te sijaset drugih nimalo bezazlenih nuspojava. A lekari? Ko te pita! Brigo moja, pređi na drugoga!

Da li je ovo do našeg mentaliteta? Da li ovo, na neki način, simbolizuje državu u kojoj je već par vekova jedini način da se bilo šta leči da se zalepi, da se postupi po „pljuni, pa zalepi“ pravilima? Da li sistem ne valja?

Pitate pogrešnu osobu. Neko bi baš mogao da pita one koji su odgovorni za ovo.