Iluzija

Nož je ulazio sve dublje. Njene neustrašive oči su me gledale. Nisu tražile pomoć. Tražile su mir koji joj je bio preko potreban zbog tačke koju je dugo spremala. Iluzionista je imao laku ruku. Kao da igra preferans. Hladan, bez emocija čvrsto je držao sečivo koje je nestajalo u kutiji. Ništa ne izgleda onako kako vidimo. Totalno prepuštena ruci egzekutora mamila je osmehom. Nisu je doticali prividni ubodi. Umela je ta da prkosi. Da se brani osmehom kao vezom belog luka od đavola u sebi.
Umetnik joj pokri lice. Zaključio je da je tako sigurnije. Nestade hipnotisani pogled i neodoljiv osmeh. Spremao se za nešto još opasnije. Proceni da je jedno sečivo malo za njeno neranjivo srce. Zvuci nekog nepoznatog marša i arsenal mačeva u kutiju. Sa tim će definitivno uništiti sve njene izlive snova ka čoveku koga je do malopre gledala. Knedla u grlu je postajala sve veća. Nije mi bilo do sledeće tačke, a morao sam gledati. Neće me videti kako napuštam spektakl. To nikako. Razdvoji kutiju na pet delova i izazva noćni šumski muk. Bila je razdvojena. Poznavao sam je tako rasejanu. Jedino sam je ja na trenutke mogao sastaviti. Osećao se svemoćnim ne znajući da tako rastavljena ona najbolje funkcioniše. Njeno prirodno stanje. Svakodnevnica. 
Nisam strahovao gledajući sve to. Plašio sam se onoga što tek dolazi. Veliki plavi prekrivač se stvori između iluzioniste i prevarenog. Izigranog naivnog čoveka koji voli i čeka njen povratak. Prekri ono malo delova od nje. Odjednom mrak. Vakuum u srcu je čupao krik iz mene. Dosadno tvrdoglav izdržah da samo trepnem i ništa više. Muzika je ekstazirala nestajući u plaštu. Nikoga više nije bilo. Ni artista, ni kutije, ni nebeskog ćilima. Samo čekanje i ja. I pomalo prosvetiteljski pogled ka nečemu što je malopre ličilo na nju.

Radisav Rade Aničić