Ismevanje adaptacije

Oduvek me nervirala ta Skotovska ideja (Skot je autor Puta kojim se ređe ide) da čovek treba da stoji pored psa koji smrdi kako bi se naučio adaptaciji. A zašto bi bilo ko želeo da se adaptira na nešto neprijatno? Naravno, to je bila metafora, mi svi treba da čučimo pored smrdljivog psa, jer ćemo se tako adaptirati na loše životne situacije. Kada naiđe loša tura, a svima nam naiđe, jer je život ono što učimo iz nehata, ja obično volim da citiram jednu od opšteprihvaćenih definicija inteligencije − sposobnost adaptacije na novonastale okolnosti. Adaptirati se bi, u ovom slučaju, značilo naučiti sa životom kako treba. Međutim, ja mnogo češće verujem u to da je stvaranje drugačijih okolnosti mnogo bolji izbor. Onda nema smrdljivog psa. Odeš do drveta koje lepo miriše. Mogao bi, recimo, to da bude kesten u jesen. Posle kiše. Pomeri se, nisi drvo, što bi rekli.

Adaptacija je ponekad i prihvatanje da ne možemo nešto promeniti. Dobro, i to je u redu. Kad ne možemo nešto, možemo sebe. Opet stvar izbora. Samo nismo uvek svesni da imamo izbor. Moj najveći problem je što vidim što drugi ne vide, a promašim očigledno. Ovih me dana najbliži ljudi podsećaju na to. Iskustvo je najgori mogući dokaz da nešto radite pogrešno i ono me opominje već neko vreme.

Šefica mi je na poslu pre nekoliko dana rekla kako znam gde nebo stoji. Jedna bliska prijateljica često kaže kako ja znam i gde đavo spava. Mnogo je lepo kad ostavljaš takav utisak na ljude. Mnogo je teško kad ne ostavljaš takav utisak na sebe. Ja uvek mislim da je svaka dnevna pobeda sticaj srećnih okolnosti i u stalnoj sam introspekciji i odmeravanju. Danas sam tim povodom vodila zanimljiv razgovor s koleginicom:

-Ali to što se tebi dešava, ne dešava se običnom svetu. Ta količina ljudi s različitim stepenom ludila može samo s tobom da se sretne.

-Znaš, Marijana, meni jeste zabavno, ali pre spavanja se setim onoga kako zračiš, tako i privlačiš, pa se zapitam kako je moguće da ja sve te ljude svrstavam u kategoriju ludaka, a zajednički imenitelj sam im samo ja, još gore − činjenica da se dotiču mog života. Mora biti da je problem u meni.

-Nije, Svetlana, ne može biti problem u tebi.

-Misliš da život da onoliko koliko možeš da podneseš? Meni je malo surovo da meni da ovoliko?

-To su tvoji materijali za priču.

-Njima je zajedničko i to što kod njih nema upitanosti.

-Kao i to da se ti s njima snalaziš (ovo treba da me uteši). Mnogi ljudi se na tvom mestu ne bi snašli, ali ti u svemu tome odlično plivaš.

-Dobro, znači, meni je dato da obrađujem što drugi ne mogu i da bol i patnje pretvaram u priče. Misliš li da to tako treba da doživim?

-Apsolutno. Složili smo se već da ti je vreme da počneš da prihvataš sugestije okoline. Dakle, takvi događaji nisu za običan svet.

Dakle, nisam obična. Može li iko živeti sa tim da nisam obična, osim mene same? Mogu li ja živeti s tim?

(Priče se dešavaju onima koji umeju da ih pričaju)

Moj smrdljivi pas su svi oni kojima treba da budem zahvalna što me inspirišu. Dakle, ipak ne treba da bežim od njega. Prigrlila sam tu životinjicu i zahvaljujući njoj uskoro ću imati svoju prvu zbirku priča. Neće ličiti na ovu priču.

Što ne možeš da promeniš, uvek možeš da mu se nasmeješ. Makar da izgleda da ti je zabavno.

Svetlana Slijepčević