Iz dnevnika dokone domaćice

„U redu, ustajem.“ govorim i stiskam dugme kojim prekidam zvonjavu budilnika. Da, zaista ustajem, jer ako ostanem još pet minuta biće devet sati, iako je sada tek šest. Dešavalo mi se to, nekad. Ne jednom, nego više puta.

Jutarnji ritual podrazumeva onih nekoliko minuta tišine dok ispijam kafu u hodu. Tačnije, sve dok ne čujem pevušenje iz kupatila koje odražava sve, samo ne muzikalnu osobu, ali je svakako manji atak na uši od jutarnjih vesti. Čini mi se, dok pokušavam da ih ne čujem, da mi političari iskaču iz frižidera.

Onda, još jedan krug: „Deco, buđenje!“. Tačnije još nekoliko krugova od sobe do sobe dok mi glas ne dostigne frekvenciju koja će te male lenštine naterati da se dignu iz kreveta. Kad ustanu, već  je lakše, nema problema...dok  ne stignu do kupatila. Tu redovno nastaje gužva, ali je i mala intervencija sa strane dovoljna da se stvari dovedu u red. Treba izgovoriti svega dve, tri reči, ali jako! Iz sveg glasa i odmah se stišavaju.

Doručak i svako svojim putem, da na miru i u tišini pokupim tanjire i šolje sa stola, usisam, operem sudove, uključim mašinu i uradim sve ono što spada pod „ništa“ kao odgovor na pitanje šta radim trenutno.

Na putu do pijace i nazad, imam dovoljno vremena da isplaniram ostatak dana i da postojećim sadržajima dodam još neku zanimaciju ili dam odgovor na neko od filozofskih pitanja koja mi se godinama vrzmaju po glavi. Bio bi red da se to reši, zar ne?

I tako, sa blagim smeškom na licu, vozim do zgrade, čvrsto verujući da nisu sva mesta za parkiranje zauzeta. Definitivno, imam sreće!

Unosim stvari, sa blaženim osmehom, onim od malopre, kad čujem mobilni. Teško da ću ga naći u tašni. Neka čeka, javiću se kasnije. Ne uspevam da sačekam to kasnije, jer uporno zvoni, kao da neko namerno želi da me izludi! Konačno ga nađem i skoro ljutito izgovaram: “Halo“. Taman da pitam gde gori ili nešto slično, misleći da je sa druge strane mama ili svekrva, jer samo njih dve znaju da budu tako uporne baš kad ne treba, ali na moje iznenađenje, zove učiteljica. I dok se ona predstavlja i pita kako sam, kroz glavu mi prođe bezbroj misli, a izgovaram, trudeći se da ne oseti da mi je i pogled i ton preteći: „Šta je, sad, uradio?“

„Ne, gospođo, nije ništa uradio, samo, ako možete, dođite da ga uzmete. Nije ništa strašno, ima temperaturu“.

Početni osećaj olakšanja zamenio je novi talas takozvanih „Uh“ osećanja. Izgleda da će lista prioriteta danas drugačije izgledati.

Na brzinu ubacujem stvari u stan, vraćam se, ponovo sedam u kola a sve to prati komšinica sa prvog sprata i ne propušta priliku da pita za zdravlje, ukućane, familiju, ne sačekavši odgovor, jer oni i nisu uopšte bitni, već je bitno gde ću opet kad sam upravo došla, a sve pre toga je uvod u priču.