Između čula i duha

Zaklapam stranice romana, prethodno prešavši kilometre i vekove Zlatoustovog putovanja... Još uvek sam tamo, na granicama, dijalozima, predelima i kipovima. Tamo sam od prvog dana, u vreme mladih kestenovih plodova, do sumraka, usahlog i istrošenog stabla. Prošli su tim putem mnogi, noseći neku knjigu pod miškom ili čitavo brdo književnosti i nauke, pitajući se neprestalo, nesrećno se rastajali sa prošlošću, sačekivali doba razuma ili romantizma, okruženi plesom mrtvaca, znajući ili ne znajući Boga.

Počinje naivno i nesvesno, taj moj proces doživljavanja književnog sveta, dogega se do tačke raspoznavanja, ide polako ka otkrivanju, pa se vraća na neke momente, da ih produži ili zapamti. Upinje se moj mali duh da u sebe unese delić nedotaknutog prostora. Ostanu neke reči, urezane, poput inicijala zaljubljenih na drvetu. Obije se o njih moja želja da ih progutam, sažvaćem i sakrijem u sebe, jer su one, te reči, slobodne, ničije, ne pripadaju ni meni ni autoru, sasvim. Čist duh, ostvarenje i uzvišenje, do čije se lestvice popnem samo dotle odakle mogu da zastanem i napravim razliku između neba i zemlje. I uvek mogu da se vratim dole, ali nikako ne mogu više.

Vraćam se dole. Senzacije postaju raznovrsnije, osećam ih jače i bez truda. Vidim, mirišem, čujem. Oko, nos, uho. Stvar zemlje. Magije. Carstvo prirode i čula. Volim. Plačem. Boli. Tražim slike izvan sebe, da na njih oslonim sve zemaljsko, propadljivo, nestalno. Ali, toliko radosti u tome! Toliko uživanja i živosti, odlazaka u susret mogućoj propasti koja primamljuje i izaziva. Izaziva me da budem čovek, toliko mogu da osetim... Dionizijski vodopad, ispod neba, oblaka, misli, spoznaje, svega...

Pri kraju, strepim i očajavam, fikcija počinje da bledi i ja shvatam da sam samo čitalac. Da samo pokušavam da dešifrujem svom umu reči koje me prevazilaze, koje mi izmiču, shvatam da se neprekidno ljuljam između duha i čula, ne želeći da izaberem stranu.

Nisam ni znala da je, tamo gde sam zastala, tačno između neba i zemlje, ali u oba istovremeno, počela umetnost.  

Jasna Rakićević