Foto: 
zizome

Kafana

Osvetljena ili zamračena, prepuna ili pusta, kafana je mesto i za dušu i za gušu. Ko koga prati, priziva, mami da u nju uđe, još se ne zna. Da li je starija kokoška ili jaje? Želja ili uteha? Tek, sve je razlog da se u kafanu uđe.

A iz nje se izlazi ponosno. Potrbuške, bauljajući, klateći se, pevajući, sa suzama u očima, sa tegom u grudima i olovom u stomaku, ali uvek praznog džepa. U njoj zajedno sede profesori i moleri, računovođe i baštovani, frizeri i naučnici, bravari i novinari. Svi se dozivaju, prizivaju, tapšu po ramenima, upadaju u reč, slušaju, hvale i svađaju. To je institucija u kojoj životne lekcije i moralne kodekse ne šire zvani i znani, već prozvani i neznani, koji u društvu ćute. U kafani oni imaju svoj prostor, svoju učionicu, amfiteatar gde životne priče i iskustva neznanih zalepršaju najlepšim bojama ljudskim i ganu, dirnu, pokrenu lavinu solidarnosti i razumevanja celog kafanskog sveta. Sav taj heteroklitni svet obitava u jednom prostoru, često skučenom, sudarajući se i psujući, na palubi broda koji plovi, iako usidren, koji putuje po vasioni, ne poznaje niti priznaje vreme, obilazi drevne civilizacije, rešava matematičke formule, začkoljice uma, komentariše dnevnu i međunarodnu politiku, trenira sportske ekipe, ispravlja štamparske greške i prenosi poslednje čaršijske dogodovštine, ruši vlade i stvara države, tuguje i smeje se i to u isto vreme, kida srcem i lomi kurcem, sve se na tom ludom brodu zvanom kafana dešava u noći i tokom noći. A noć u kafani traje i po par dana.

A u kafanu se, znate već, ne ulazi bez predznanja. U njoj se stekne što nijedna škola ne može da ponudi, da nauči. U njoj se prostre, raširi, raspištolji i uko i neuko. Susretnu se znanje i glupost pa se vijaju oko stola. A na stolu su mezetluk, flaše, čaše i kariran stolnjak. A ko nije, bolje ne ulaziti. Oni beli, ispeglani, pa neki uštogljeni konobari okolo, to nije za ljude. Konobar treba da bude deo nameštaja. Prisutan i nevidljiv. Posebno kad pije ispod šanka. Ćutljiv, dodvoran, a bezobrazan. Idealno pandurski doušnik ili nečiji privatni plaćenik. A može i oba istovremeno. Da sve čuje, nikog da ne vidi, da sklizne kad ti treba, nestane, da se pojavi i pogleda te kad ti najmanje potreban.

I muzika. Neka. Da se nešto čuje, da dreči, da pažnju privlači. Niko ozbiljan u kafanu zbog muzike ne ide. Ona je sastavni deo dekora i sete je se kafanski ljudi kad za to dođe vreme. A vreme da zvuk i glas prekriju graju dođe kad reči izgube smisao, kad se izgubi nit, kad se klupko prekine ili zavrze. Onda je vreme za dert. Za odušak. Utihnu i najglasniji, zapevuše obdareni,  Bogom odabrani da prenose ljudima sreću, zapevaju usta i duše, prvo tiho, prateći, a onda glasnije, do neprepoznavanja. Od tada više nikome i nije bitno da li se peva, priča, svađa, ljubi ili plače. Nekako, sve je to prirodno, sve pripada mestu.

I ima trenutaka kada tišina prekrije sav taj svet. Okomi se na prostor i zagluvi. Vreme da svako razmisli o sebi, o postojanju, o životu. Da se osvrne oko sebe ili pogleda sagovornike za stolom. Lica znana, a ponekad i nova. Kafana je čudo, zbliži, rastuži i otera, razgnevi. Vreme kad se ljudi gledaju u oči bez reči i razumeju. Kad su reči suvišne. Vreme kafansko. Tišina pre novih narudžbina, kada sve krene ispočetka, kao navala, bujica, klizište, otrgne se kontroli.

Krenu ispovesti, pridike, priče. Sukobe se istine i laži. Padnu reči. Padnu i glave, samo se otrombolje. Pjane i umorne. Trgnu se i nastave sa pričom. U tom trenutku sve više liči na dobro režiran film nego na igru statista. Zarekne se i porekne. Obeća, a ne održi. I nikad se ništa ne nauči. U trenutku. Sve što je milom, a ne silom i moranjem izbegne promenu. Kasnije, mnogo vremena posle, seti se čovek nekih lekcija, saznanja, osvrne se i prihvati ih oberučke. Tada i ako bude kasno, bar savest jednu noć ne probdi.

Komentari

Komentari