Koliko cenim istinu

Realnost u kojoj živimo je surova. Možda je nije lepo reći da je surova, ali je istina. U današnje vreme svako gleda sebe i svoje interese. Bez obzira na sve, ljudi mahom gledaju samo svoj cilj. U redu je gledati cilj, ali na putu do njega služe se lažima. I to je strašno. Mada strašnije je što neki ljudi više vole da čuju laž nego istinu.

Istina? Šta je to? Da li je to inekcija koja boli dušu ili koja protrese?

Često, u ovom moru laži, zaboravi se njeno pravo značenje. Ljudi je potpuno drugačije koriste, u stvari, ljudi su potpuno izgubljeni. Pojedini traže istinu i iskrenost, pojedini joj okreću leđa, svađaju se, a neki se transparentno uvrede. Sa ljudima je teško biti iskren. Nije teško reći istinu. Teško je onom koji istinu iskrivi.

Istina dosta pomaže da se shvati ko su prijatelji. Ali, najpre treba raščistiti sa ljudima koji mrze nakon istine. Takvi nikome ne trebaju - oni koji uživaju u lažima i koji sebe idealizuju u svakom pogledu. Pored porodice, koja je osnova iskrenosti, istina je da svako ima malo prijatelja kojima se poverava. Danas postoji malo ljudi koji će iskreno dati savet, jer nažalost svi gledaju neku šansu da profitiraju.

Uvek je lakše reći laž. Laž boli jednom, a istina zauvek. Ali istina pročišćava duh i um, laž je gubi. Nažalost, mnogi ljudi to ne shvataju i beže od toga, a što je najgore od svega počeli su da veruju u svoje laži.

Ne treba se kriti od istine. Ako u nekom trenutku se ne može biti iskren, onda je bolje prećutati i sačekati pravi momenat za istinu. Istina se ne može sasuti u lice i odjednom, baš zbog neprijatnih reakcija. Istinu, treba reći polako i sa razumevanjem. Nikad se treba kajati zbog iskrenosti, čak iako suprotna strana ne misli tako. Ne mariti za to, jer ne živi se u svetu koji je sagrađen na lažima. Taj svet se jako brzo ruši, i to često nesvesno.

Ali, i pored toliko laži nadanje u svakome je da se duboko ispod lažljivih naličja krije lice istine koje jednog dana izađe na videlo.

Ana Berbakov