Kucaj, srce moje

Silovito me udarila. Ta životinja. A onda me je skopala svojim kandžama i tamo gde su se njeni oštri nokti jaki, oštri kao veliko trnje zabili u moje meso, potekli su krvavi potočići. Bolelo je, ali me nije bilo strah. To sam odavno prevazišla. Jednog sam se samo plašila - da mi svojim kandžama ne probode srce. Jer, dok je ono celo i nepovređeno, znala sam, sve ću preživeti i nadživeti. Njeni životinjski napadi još uvek traju dok baza okolo. Još udaraca, još krvavih potočića, ali mi je srce još uvek bilo nepovređeno. Neka nevidljiva, jaka sila mi ga čuva. Zahvalna sam joj na tome. Ali, povređena mi je duša do nepojmljivog, teškog, surovog bola. Znate svi kako duša može da boli! što to nisam zaslužila... Ali, sa ranjenom dušom, može da se živi, sa probodenim srcem - ne.

Srce moje, izdrži, silo moja, čuvaru moj, sačuvaj ga. Dokle god srce kuca u meni, živa sam i postoji nada da ću jednog dana živeti bolje nego sada