Lično moje

U ovo predvečerje svog života, razmišljam šta je to što mogu zvati “lično moje“? Postoji mnogo toga što imamo, što smo sticali u svom životu, a ipak, nije to ono što možemo tako zvati. Sve to, ta materijalna dobra, uvek neko drugi može i želi da poseduje. Odeću i obuću uvek neko drugi može nositi…hrana i piće koje trošimo je nešto što je prolazno i samo potreba da održavamo naše telo u tom bitisanju.

Ono što stvarno možemo zvati “lično moje” je samo ono što je u nama. Svi naši snovi, od najranijeg detinjstva do danas i planovi, koje smo celog života pravili. Pa, sve naše ljubavi, od prvih simpatija do najveće koju smo imali uz svoju ženu i dete koje smo stvorili. I tuge i boli koje smo doživljavali. Sva ta sećanja i uspomene su jedino što nam niko ne može uzeti, dodirnuti, promeniti. I, kad budemo sklapali oči poslednji put, mnogo toga će nam se prikazati i u tom večitom snu će ostati u nama…kao ono što smo zvali “Lično moje”.