Mahmud-paša Anđelović

Pisao sam pravu „alternativnu istoriju“ o Mehmed-paši Sokoloviću, jednom od najznačajnijih vezira Osmanskog carstva, i jednom od najznačajnijih (svakako i najmoćnijih) Srba istorije. Ta moja priča, koju smo u delovima videli na ovom portalu, rađena je prema svim pravilima žanra. Autori obično imaju instinktivan odnos prema tzv. efektu leptira. I najmanja sitnica može izazvati nesagledive posledice. Pisac kontrafaktualne (odnosno „alternativne“ ili „paralelne“) istorije ponekad piše pod pretpostavkom takve sitnice, ali mnogo češće sve nuspojave onoga što je zamislio jednostavno ignoriše. Možete misliti koliko bi „sitnica“ neka krupna promena – drugačija odluka ili ishod – izazvala, pa teško da bi bilo onako kako pisac želi. No, njemu (odnosno meni) se može da sve to ignoriše. Uostalom, „alternativna istorija“ se uglavnom piše zato što u stvari žalimo (bar ponekad) što ishod nije bio drugačiji, ili što smo zahvalni što do takvog ishoda (crnog scenarija) nije došlo. Nekad se želi problematizovati ono što sad imamo – u teoriji i praksi.

Problem je našeg identiteta što ignorišemo sve ono što je, možemo slobodno reći, bilo dobro u vreme onoga što smatramo petovekovnim ropstvom (zapravo su u Staroj Srbiji Turci bili prisutni pet i po vekova, ali u Beogradu je njihova bila poslednja možda dva i po veka). Srpski jezik bio je u ogromnom carstvu jedan od četiri zvanična jezika (sa turskim, arapskim i persijskim). Koristio se kao jezik kopnene vojske (naravno, zbog janjičara), jezik za sporazumevanje sa hrišćanskim podanicima, a u izvesnoj meri i u diplomatiji. Značaj Sokolovića mogao je biti mnogo veći, da ga se poslušalo – predlagao je da Osmansko carstvo krene u ekspanziju na severoistok, u ruske stepe, a ne da se konfrontira sa Habzburzima. Da je još nešto bilo drugačije ko zna ko bi danas „vladao svetom“…

No, danas ćemo pričati o jednom drugom paši. Prilikom posete Golubačkoj tvrđavi videh kako je prilikom sklapanja Segedinskog mira, 1444. godine, došlo do prave igre sudbine. Golubac je tada vraćen despotu Đurđu Brankoviću. Mahmud-paša je na pregovorima primio Despotovog izaslanika – nikog drugog do svog rođenog brata Mihaila. Braća su godinama bila razdvojena. Iako su se našli na suprotnim stranama, blisko su sarađivali, kako bi se izbegli rat i stradanja. Ali, kako je do ove igre došlo?

Mahmud-paša Anđelović rođen je oko 1420. godine, verovatno u Kruševcu. Majka mu je bila Srpkinja, a otac iz grčke (romejske, neki bi pogrešno rekli vizantijske) plemićke porodice Anđela. Porodica je izbegla posle turskog zauzimanja Tesalije 1394. Turci su u svom osvajačkom pohodu uzeli 1427. budućeg Mahmud-pašu, kao „danak u krvi“. Poslat je prvo u Drinopolje, pa onda na dvor da uči zajedno sa princom Mehmedom, kasnije sultanom Mehmedom Osvajačem. Njegov brat ostade s majkom u Srbiji.

Anđelović je kasnije postavljen za velikog vezira i s vremenom je postao jedan od najpoznatijih i najuglednijih turskih vojskovođa. Poznat je još pod prezimenom Abogović, a kao pod pseudonimom Adni (dženetski, rajski) kao prvi pesnik srpskog naroda koji se javlja u istočnoj literaturi. Učestvovao je u osvajanju Cargirada i Bosne (1454. i 1463.), dok je pregovorima izdejstvovao predaju Trapezunta, poslednjeg ostatka Romejskog carstva 1461. Ciklus panegirika ispevan je u njegovu slavu, a niz legendi povezan je sa njegovim imenom. Takođe se pominju njegovi drugovi srpskog porekla Ajas i Abulkerim – najviši sudija turske carevine i tumač arapskog jezika kod Mehmeda Osvajača.

No, danas je nasleđe Srba muslimanske vere, značajnih Srba Osmanskog carstva, zaboravljeno ili zanemareno. Doprinela je tome i SPC kad je rekla da samo pravoslavac može biti Srbin. Kao i kod drugih stvari (čak i za ćirilicu!) na Anđelovića polažu pravo Hrvati. Kod njih se može videti da je on bio hrvatskog („po drugim izvorima grčkog“) porekla. Zabuni doprinose i turski izvori koji ga ponegde nazivaju Hrvat ili Bosanac. Treba znati da u to vreme nema nacionalne pripadnosti u današnjem smislu. Kao i njegov brat završio je život u tamnici, što nam govori dosta o tome kakva su to vremena bila.

Za kraj Adnijevi stihovi: Kad smrt pusta najposlije svađu diže, mir uviđa - Zašto ljudstvo rad svijeta uzalud se tude svađa? Ne spominji svoga druga nigdje ime u pjesmama. O, Adnija, svrha pjesme: diviti se ljepotama...Mi smo mali, al' u nama veliki se ponos budi, što smo barem turskoj knjizi velikije dali ljudi.

Ivan Vukadinović