Metafizika postojanja

Kažeš da su brakovi mamonovske zajednice nametnute i od pamtiveka podređene zakonima novca, pa samim tim predstavljaju Mamona, boga novca. Kažeš da ljudi nisu monogamni po svojoj biološkoj prirodi, da su poligamni, da su životinje koje teže produžetku vrste. Kažeš da su svi razgovori o vernosti ženski, da su teme poput ove uvredljive za muški rod i sve prirodno, jer su bazirana na jednoj primedbi koja je izrečena slučajno, a odnosila se na mušku prevaru i mišljenje da su oni skloniji prevarama, odnosno promiskuitetniji od žena. Postavljaš ispred te trivijalije tvrdnju da su žene iste, ako ne i gore, da su brakovi održivi samo zato što DNK test nije obaveza, jer bi se onda tvoja tvrdnja da je svako treće dete rođeno u istom braku, plod odnosa žene i drugog muškarca. Čaki i to krepiš dokazima zasnovanim na održanju života, na diverzitetu DNK nosioca, na potvdi o produžetku vrste. Ako je već imala dva potomka sa istim muškim partnerom, prirodno je da treće nosi drugi uzorak, a sve u slučaju neke epidemije, ili genetske bolesti. Kažeš da su osećanja ljubomore zapravo osećanja posednika prema imovini. Ništa više, ništa manje. Kažeš da su žene sklone spletkarenju, zakulisnim radnjama, jer su slabije. Muškarac nema potrebe za time, sve je to priroda uredila postavljanjem njega kao figure moći iznad žene. Govoriš, vikneš, objasniš, opravdaš, potkrepiš dokazima, prevrneš sve filozofije, religije, obnoviš biologiju, poharaš fiziku i hemiju. Sve je tu, sve je u korist tvoje teorije koju nikada ne bi postavio bez dokaza, a dokaze bi opet obradio i postavio na ono mesto u poretku stvari koje im po značaju pripada. Ostajem, gledam te kako se zadovoljno vraćaš svojem poslu i nesigurnim pogledom biraš stranu koja je daleko od mojih očiju. Znam. Ćutim. Nikada neću reći ništa. Moje znanje nije zakon, niti je objašnjivo teorijama i običajima nametnutim prirodom i sociom. Ponekad se osećaj nametne kao zvuk iza zvuka, kao Unterton.

Postojimo u dve ravni. Jedna je opipljiva, objašnjiva, telesna. Druga je izvan vremena merenog satom i prostora objašnjenog zakonima. U toj ravni mi smo jednaki, a to je ravan duha. U toj ravni ja sam vitez, nosim mač, jašem na krilatom pegazu niz fluid sudbine. U toj ravni ti si vlat na vetrometini, sam, go i žedan, uplašen. U toj ravni mi smo postojali pre satova, pre vekova, eonima ranije. Postojali, celi, jednina. Pa rastavljenji, mešani sa drugim dušama. Prosipani i presipani. Kidani jedno od drugog. Nesvesni, zarobljeni fizikom, hemijski pocepani na atomska jezgra. I dalje. Do velike eksplozije. Ono što nas je u obe ravni razdvajalo, u obe nas je i spajajo. U toj ravni nema polova, svi polariteti se privlače i odbijaju, potomak postaje otac, mati, deda svom ocu. U toj ravni duše egzistiraju bez tegova telesnog. U toj ravni mi smo drvo, nebo, seme, dah i život pre začeća. Kada sa začnemo sudbina nam je već odredila tok, postavila nam dušu u oklop i predala nas zakonima, bogovima, običajima. Otkinula nas je od dela kojem težimo, od druge polovine one loptaste pene koja predstavlja osnovnu celinu duše. A onda nas pustila da se večno ponovo tražimo po laviritima prostora ograničenog fizikom, hemijom, pravnim i zakonskim okvirima, socijalnim razlikama, ratovima za dominaciju, polovima. Duše se traže, lutaju nesreće, nesvesne, podređene i okovane. Sada, u ovom trenutku našeg postojanja ja sam te pronašla. Uprkos svim silama i zakonima verovatnoće koja se merila promilima. Sada sam ja žena, ti muškarac, dva tela, dve energije, dva vriska, jedan udah, jedno biće, jedna celestijalna osmica, sklad u neskladu, savršeno vibrirajuća nota u disharmoniji buke. Dve ravni iste duše…