Mi slavimo život svakoga dana

Mi zaista slavimo život svakoga dana, bili toga svesni ili ne. 

 Pitate se kako?

 Veoma jednostavno i spontano. I u tome je sva čarolija jednog prijatnog i ispunjenog dana.

A kako da znamo da je zaista tako i da je zaista svaki dan jedan mali ostvaren i topao život za nas? Dobro, možda ne ispadne takav baš svaki naš dan, ali priznaćete, ima takvih dana. I dobro je što je tako. A valjalo bi da ih ima i više. 

 Kako da znamo šta takve srećne i ispunjene dane čini upravo takvima? Kako mi lično i pojedinačno možemo da ih svesno učinimo slavljenjem života?

 Opet, veoma jednostavno. Svaka vrsta stvaralaštva koju praktikujemo svakodnevno bez velikih pretenzija, ali sa mnogo ljubavi i posvećenosti je u suštini jedna svetkovina života. To može da bude običan ručak ili večera koje spremate svakodnevno, a koji može da postane slavljenje života ako vi to poželite. Pa tu je i sađenje cveća u saksije, osmišljavanje uređenja prostora u kome živite, dekorisanje svake vrste, pa i sebe samih, pravljenje unikatnih predmeta samo zato što to volite, obrađivanje bašte/vrta, slanje mejlova i poslovnih i privatnih, slanje sms poruka putem mobilnog telefona, razgovor sa drugim ljudima bez obzira da li se slažete sa njima ili imate suprotno mišljenje, ili čak neko treće. Spisak stvralačkih aktivnosti je zaista dugačak. I dobro je što je tako. Sve to što sam pomenula može da postane vaš čin stvaranja i kreiranja ako se samo malo više uključite u te radnje svim svojim čulima, svojim unutrašnjim ritmovima i vizijama, željom da to što radite ima vaš lični pečat. To je već stvaralaštvo. I nije sada važno da li je ono veliko ili malo. 

Jasno je da su samo malobrojni rođeni da postanu genijalni u nekom stvaralaštvu, ali to ne znači da svi ostali treba da zaborave da i oni poseduju tu istu osobinu koja je nasušna potreba kao i život sam, ukoliko želite da ostanete ili postanete istinski svoji. 

Zar se nikada ne upitate zašto je toliko mnogo ljudi koji isto ili veoma slično razmišljaju, rezonuju i teže istim vrednostima?! 

Odgovor je opet vrlo jednostavan. Savremena kultura koja je više postala negacija sebe same, stvara od ljudi milione istih i sličnih, kao da su ljudi i genetski klonirani, a nisu (još uvek, nadam se, bar ne u velikom broju). Upravo zbog toga ljudi su sve otuđeniji od svoje prave prirode jer ne deluju kao stvaraoci i kreatori, što je osnovni uslov svakog zdravog pojedinačnog ljudskog života koji teži da bude mir i radost, već se ljudi pojavljuju kao rekreatori, dakle, ponavljaju neke postojeće modele koji su dostupni na tržištu zvanom "savremene vrednosti". A to je posebna tema koja zaslužuje da bude obrađena, ne zato što čoveku nudi konstruktivne i stvarno vredne "vrednosti", već naprotiv, nudi mu, bolje reći, nameće mu mogućnost da se utopi u masi i da postane nevidljiv u gomili istih.

Kako bih bila dovoljno slikovita, pomenuću jedan konkretan primer. Naime, nedavno sam na sajtu jedne biblioteke pronašla pesmu jedne mlade devojke kao pesmu koja je osvojila prvo mesto na određenom konkursu (namerno ne pominjem imena i podatke jer ne želim nikoga da prozivam, pošto u suštini iznosim samo svoje lično mišljenje). Više puta sam pročitala tu pesmu pokušavajući da prepoznam u njoj nešto što bi me dotaklo, dodirnulo, što bi prepoznala kao kreaciju ili bar nagoveštaj umetničkog nerva. Međutim, lično, u pesmi sam videla i osetila samo tu gomilu mladih ljudi koji gotovo svi naliče jedni drugima, i nigde, baš nigde nisam osetila onaj suptilni govor duše. A očekivala sam da ga čujem. To još uvek ne znači da su ljudi koji su odlučivali o tome kojoj pesmi će pripasti prvo mesto nisu dobro odlučili. Možda oni znaju nešto što ja ne znam. Dozvoljavam da se i to desi. Ali, ja lično, moram priznati, bila sam prilično razočarana odabirom.

Da se vratim na našu temu konkretno i pragmatično.

Ono što je važno za svakog od nas jeste da shvatimo da svaki naš čin, svaka naša radnja treba da bude svesna i da smo veoma budni celim svojim bićem dok to radimo, da se ne prepuštamo rutini i inerciji. Upravo rutina i inercija oduzimaju životu tu dozu živosti i životnosti, lepote i povremenog prijatnog ushićenja koji nam je toliko potreban da bismo se osećali istinski živima. Svesni toga, sa jasnom željom da svakog trenutka proživljavamo neki mali-veliki stvralački proces, kreirajući sitnice, male stvari u svom životu, u čoveku se pokreće ogromna snaga koja deluje neverovatno oslobađajuće, čak veoma često i isceljujuće. Takva vrsta fokusiranosti i pažnje na sadašnji trenutak, na ono što radite i čemu dajete svoj lični pečat, dakle, kreirate u svom mikrokosmosu, u svom svetu, odvući će vašu pažnju od svih lošim misli, loših procena, strahova, nesigurnosti..., jer ćete biti zaokupljeni činom stvaranja i kreiranja. A to je ono što je naša dužnost ako sebe želimo da ostvarimo kao prave i autentične ličnosti. 

Jedan mudar sveštenik mi je jednom prilikom rekao: "Gospod je svakom podario nešto, neki dar; da li je to dar da čovek bude zidar, pekar, trgovac, slikar, učitelj, lider, glumac, roditelj, pisac, kuvar, pesnik, naučnik, sportista, vozač tramvaja... manje je bitno. Ono što nam je od Gospoda dato kao dar, naša je dužnost da ga razvijamo, da taj dar negujemo i da ga umnožavamo. Tako ćemo biti dobri prema sebi i ostvarićemo svoju suštinsku prirodu, a kada smo zadovoljni sobom, onda blagotvorno delujemo i na sve oko nas. Šta misliš, može li nešto više da obraduje Gospoda?!" I nasmešio se mudro i spokojno, kao svako ko zna šta priča i šta radi dok izgovara svoje reči.

Aleksandra Kosmajac