Misliš li da je meni lako sa mojim mislima?

Ako se ne usudiš, nećeš ni dobiti. Misliš da je meni lako sa mojim mislima? Prevrtljive, pune iznenađenja... Spopadaju me i napadaju kada one žele. Misliš da je to lako? Misliš da je lako držati korak sa mojim mislima? One me ne pitaju gde sam, šta radim, gde idem, samo me spopadnu. Razne misli... Mogu li ti priznati? Od najluđih snova, do ludila koje me baca na dno... Misli u kojima se gubim... Gubim pojam o vremenu i stvarnosti... A ipak imam hrabrost da se usudim i poslušam neke od njih. Treba uhvatiti prave misli i držati se njih i držati korak sa njima... Nije to lako. Jer, kome da ih priznam, koga da priupitam šta sa njima i koje odabrati...? Iz spektra svega što mi navire u glavu, treba napraviti selekciju odabranih, koje ću zadržati. Postala sam kolekcionar svojih misli. Zato ih sada pišem, da ih sačuvam od zaborava. Biće onih koji razumeju mene i moj izbor, a biće i onih koji me ne razumeju... No, ja moram dalje... Ja moram da nastavim da hodam, da držim korak, da idem napred. U stalnoj sam borbi da ih držim pod kontrolom.

U stalnoj borbi, sama sa sobom. Ja se usuđujem... Ja dominiram svojim životom. Sve što mi se dešava, i dobro i loše, je samo moja zasluga. I gde god da me misli odvedu, ja pokušavam da budem pozitivna... Ooo... Nije to lako... Ne, nije to lako, sa ovakvim mislima, kao što su moje i ovakvim umom, kao što je moj. Borim se i pokušavam da budem u skladu sa svojim srcem. Sama sebi naplaćujem kamatu, za sve izgubljeno vreme što su mi moje misli ukrale. Neke milujem, a neke puštam da postanu tek iluzija, koja me na trenutak uznemirila. Ima i onih koje bude ludu vatru strasti u meni i ljubav, i onih drugih, što me smiruju i na zemlju spuštaju.

Imam redovne misli koje me pitaju, bezbroj pitanja: „Ko sam ja, gde sam ja, gde idem, šta radim...?” Misli koje me zbunjuju... Misli kojima doakam ja... Prevarim ih... Samo im kažem: „Ja sam srećna žena, moja želja je moja istina... Moje suze, što sam ih prosula na svom putu, vrede više od svih vas, bezveznih misli...” I onda se smirim, oteram ih, a one pobegnu od mene, kao da nisu ni bile u meni. To je zato što se ja uvek usudim da ih pogledam i saslušam... Konačna odluka o njima je samo moja. Ja pravim selekciju svojih misli, koje ću zadržati, a koje proterati. A onda napokon, mogu mirno pogledati napred. Kažem im zbogom, i kao nagrada dođu neke nove, bolje i pozdrave me. Spremno, sa osmehom i strašću, čekam nove izazove koje će mi moj um postaviti. Misliš da je to lako?

Zorica Zoja Mladenović