Foto: 
_rh

Morgan Frimen - prilozi regionalnoj mrso-mudo-emocio-logiji (prvi deo)

Holivudski glumac Morgan Frimen je krajem maja proveo tri dana u BiH gde je, u Potočarima, snimao dokumentarni film. Tom prilikom dao je intervju sarajevskom novinaru Senadu Hadžifejzoviću.

U intervjuu, Frimen tvrdi da jeuvek bio dobro upućen u događanja na području bivše Jugoslavije“.

Na početku razgovora istakao je: “Posebni ste jer ste preživeli strahotu u svojoj zemlji, a nekako ste svi pribrani. Preživeli ste takav užas i umesto da kasnije mrzite ljude koji su to uradili, vi oprostite“.

Otkrio je i kako vidi BiH posle rata : “Da biste živeli u ovakvoj, kohezionoj državi morate svi biti Bosanci. Baš kako je predsednik Ruande rekao da oni više ne smeju da budu Hutu i Tutsi, nego da svi moraju biti Ruandanci. Danas se oni tako izjašnjavaju, a isto morate da uradite i vi“.

Još je rekao da je „svetu pod hitno potrebno čišćenje duše“ uz napomenu da je „oprost moćno sredstvo“.

(IZVOR: NEZAVISNE NOVINE)

Zahvaljujući Frimenovoj popularnosti vest se brzo i verno proširila regionom. Jedino je „N1“ televizija gurnula Ruandu u stranu. Po njima Frimen je rekao: “Da biste živeli u ovakvoj, kohezionoj državi morate svi biti Bosanci.“

Glumci se često efektno koriste za plasiranje nečijih političkih poruka. Zbog njihove popularnosti poruke se brzo šire i lako primaju, bez kritičke provere.

Ovde se nećemo baviti detektivskim poslom odgonetajući kada glumci to rade iz ubeđenja ili pak kada glume naručeno. Ovaj tekst ukazuje da njihove poruke mogu da budu netačne i štetne. Pravilo je isto i podjednako opasno, bez obzira da li dolazi od Angeline, Mirjane, Frimana ili Lazara („Volim Vučićevu energiju, ostali su „mrsomudi““).

Poredeći raspad bivše SFRJ i stanje u Bosni sa zbivanjima u Ruandi, Frimen nije demonstrirao dobru upućenost, stoga je i zaključak („morate svi biti Bosanci“) najblaže rečeno, problematičan.

U Ruandi su se sukobi odvijali zbog obradive zemlje. Nekad oko najbolje, nekad oko bilo kakve. Hutui i Tutsi su imali svoje probleme od kolonijalnih vremena, odakle zajedno sa nezavisnošću kreće i njihova fabrikovana polarizacija. Na kraju, kad su Hutui ubijali Hutue polarizacija se pokazala suvišnom.

Ali krenimo redom.

Ruanda devedesetih godina prošlog veka bila je mesto gde je „in vivo“ testirana Maltusova teorija s kraja 18. veka. Podsetimo, Maltus je tvrdio da će porast stanovništva nadmašiti rast proizvodnje hrane. Po njemu, rast stanovništva ide eksponencijalno, dok proizvodnja hrane raste aritmetički. Prevedeno na srpski, stanovništvo se kvadrira, dok se hrana tek duplira.

U Ruandi se onda desilo upravo to, rast stanovništva je nadmašio resurse iz čega se izrodio genocid. U Ruandi je primarni razlog za sukobe bila hrana i loše upravljanje resursima, što je pogrešno povezano sa etničkim nasiljem.

U davna vremena, teritoriju dve najmnogoljudnije Afričke zemlje (Ruanda i Burundi) naseljavali su Hutui koji su bili obrađivači zemlje i Tutsi koji su uglavnom bili pastiri. Ruanda je imala i 1% Pigmeja (Tva). Stereotipno stanovništo su sačinjavali niski i zdepasti Hutsi, zatim tanki, visoki i nešto svetlije puti Tutsi i Pigmeji - mali, malobrojni i sa dna društvene lestvice.   

Dolaskom evropskih kolonista (počelo je sa Nemačkom) Tutsi kojih je bilo oko 15% su iskazali veću kooperativnost pa su ih kolonisti po oprobanom receptu „zavadi pa vladaj“ ugrađivali u piramidu vlasti. Kasnije su im izdavali i lične karte u kojima je pisalo da li su Hutui ili Tutsi.

U drugoj polovini 20. veka (1962) Burundi i Ruanda postaju nezavisne države. Neposredno pre toga Hutui su u obe zemlje pokrenuli borbu za svrgavanje Tutsija, što je eskaliralo međusobnim ubijanjima. U Burundiju su Tutsi zadržali vlast pobivši „nekoliko stotina hiljada Hutua“.

Dobro je napisano. „Nekoliko stotina hiljada“ je precizan izraz čak iako je podatak neprecizan za koju stotinu hiljada. Za to vreme u Ruandi su Hutui pobili 10. „možda i“ 20. hiljada Tutsija. Ostali Tutsi približno milion su uglavnom izbegli iz zemlje.

Sledeće dve decenije milion izbeglih Tutsa je upadalo u Ruandu zbog čega su Hutui nastavili da ubijaju „svoje“ neizbegle Tutsije. Onda se desio državni udar Hutua protiv Hutua. Tada su malobrojni Tutsi ostavljeni na miru.

Od 1973. godine Ruanda je napredovala i postala „omiljeni primalac pomoći od strane inostranih donatora“. Onda se desio preokret pri kome je istovremeno sve došlo na naplatu.

Zemlja se nestručno obrađivala. Sekle su se šume,  pa su učestale erozije tla dovele do isušivanja vodotokova.To je vodilo u povremene oskudice hrane, što je sa sušnom godinom dovelo do gladi. Kafa i čaj kao glavni izvozni artikli su pojeftinili. Dodajmo i čuvene „mere štednje“ nametnute od Svetske banke …

Onda su proterani Tutsi napravili još jedan upad iz Ugande, što je vlastima u Ruandi i predsedniku kog pominje Friman dobro došlo za ubijanje Tutsija. O jednom trošku su ubijani i disedenti iz redova Hutua kako bi frakcija na vlasti ojačala. Teklo je tako sve do 1993. godine kad je potpisan mirovni sporazum.

Vlast je podeljena na dva naroda u više nivoa. Iako je sporazum postojao, ljudi bliski predsedniku Habirimaniju uvezli su preko pola miliona mačeta i podelili ih Hutima, da bi njima ubijali Tutse. Prosto, mačete su bile jeftinije od pušaka. Zapinjalo se malo više, ali je moglo da se „radi“.

Pošto su u Burundiju Tutsi ubili nekoliko političkih vođa Hutua uključujući i predsednika, u Ruandi je nastavljen uvoz mačeta. Obe strane su „pojačale“ ubijanje. Tutsima je „bolje išlo“ u Burundiji dok su Hutui imali više uspeha u Ruandi.

Ekstremnim Hutima u Ruandi dodatno se „posrećilo“. Pogođen je avion u kome su bili privremeni predsednik Burundija kao i aktuelni predsednik Ruande. Naravno, bezvlašće je „iskorišćeno“. Ubijanja su nastavljena.

U početku, sa radio stanica čuli su se pozivi Tutsima na okupljanje radi „zaštite“. Tako okupljene, ubijali su ih mačetama i drvenim štapovima na koje su ukucavali eksere. Puške su retko koristili. Silovanja, odsecanja delova tela, spaljivanje i bacanje dece u bunare bili su sastavni deo egzekucije. 

Koristili su svaki prostor koji je mogao da „posluži“ svrsi. Škole, crkve, bolnice, zgrade Vlade. Istu „zaštitu“ imali su i dobronamerni Huti koji su pokušavali da spreče masakr.

Komentari

Komentari