My way

Sivilo nadahnute površine. Nekada je tu bio postavljen grad. Nostalgična melodija podseća na svetlu prošlost. Ovde je nekada bila država. Sistematski postojimo. Možda je bolje reći sistem postoji?! Put... Naš put obasipan beznađem i hroničnom migrenom praznih lobanja. Svi nekuda putuju, a nikuda ne odlaze. Svi imaju svoju putanju, ali ne i svoj put. Crna mantija pokriva još jedan beznadežan slučaj koji se uspokojio, a nije ni živeo. U stvari jeste! Živeo je zbog nekog i zbog nečeg, a svoje telo časno iznajmio na višedecenijsko korišćenje bogovima sivog doma. Prekriven mantijom i nabacan komadima zemlje odlazi na večni počinak. Odlazi na put. Da li će sada bar koračati stazom svoje sreće ili će imati putokaz vrhovnog komandanta? Telo izdato postalo je prošlost jednog neuspelog, izgubljenog generacijskog sklopa. Duša nastavlja da luta i traži put sreće, put ohrabrenja i put spokojstva. Moglo je sve biti drugačije samo da se osećaj duše indigom preslikao na telo... Moglo je, a nije! Sada je kasno. Na nemilost je ostavljeno ono što je moglo živeti, a nije živelo. Ono što je moglo hodati, a bilo je paralizovano! Ono što je moglo grmeti, a samo je sevalo! Kasno je za stare dane. Na greškama se ne uči, na putokazima se iste ne prave a pravac se ne može odabrati kada sa njega skrenemo u dubine učmalosti, letargije, tuđeg htenja i ovozemaljskog pražnjenja. Moj put je pustinja. Bez vode, bez putokaza i bez staza. Moj život je izgrešenim kodom ispisana greška a ja sam robot koji se gasi od umora i rđe. Moj put je sebičnost, pohlepa i glad tuđeg programa. Ma biće bolje u sledećem telu, u narednom životu... Hajde, programeri budućih generacija, programirajte dušu u telo manje grešnog čoveka i pustite život koji će nevine duše same odabrati... Ja svoj put nisam mogao birati! Pogrešno skretanje mi je urođeni kod, moja matrica je promašena a moj život nije bio moj izbor. Odjavljujem se! Gubim se! Nestajem!

Predrag Balanesković