Neću da budem u pravu

Ništa ne boli kao aha-ijaoefekat! To vam je ono kad zažalite što ste u pravu. Onda kad se ispostavi da ste tačno procenili, ali niste mogli da sprečite niti da utičete na razvoj situacije. Ima kod čika Duška Radovića mudrolija koja glasi otprilike ovako Neki ljudi više vole da su u pravu, nego da su srećni i zadovoljni. Mnogo mi se sviđa jer nije uopštavanje, a čim nije uopštavanje, velika je verovatnoća da je istina.

Ja, na primer, ne volim baš uvek da budem u pravu. Nekako mi je milije da pogrešim i da ta greška bude uzrok neke sreće. Kad bolje razmislim, najčešće su u mom životu velike greške dovodile do velike sreće. Je l’ i kod vas tako?

A kad sam u pravu i kad tačno pretpostavim posledice nečijih postupaka ili nekog stava... Toliko mi bude muka da ne mogu čak ni da likujem s onim „jesam li ja lepo rekla”.

Ti predvidivi, a neželjeni tokovi imaju onaj prateći momenat: „Daj čoveku uvid u to gde je pogrešio i gledaj kako greši ponovo”. Ima li onda smisla uviđati svoje i tuđe greške? Je l’ i to pogrešno?

Još ne mogu da se odlučim da li je bolnije kad se tako zapetlja neko voljeno biće ili kad sami sebi zakuvamo čorbu od ponovljenih grešaka.

Odbacujem ovde filozofiju koju propagira afirmativna psihologija jer ima takvih situacija gde moj bespogovorni optimizam kaže − s takvim okolnostima, nevolja zagarantovana. Kako se polarizujemo po pitanju svega što je ljudska priroda, tako se i s tom popularnom psihologijom sudaramo i borimo. Je l’ dovoljno da se nešto jako želi? Nije. Je l’ nam nekad dovoljno da mislimo da je dovoljno što jako želimo? Jeste. Ako zvuči komplikovano, pročitajte još jednom. Nekada moramo da pribegnemo samoubeđivanju kako bismo opstali. Međutim, sam opstanak nije dovoljan, a naročito nije vredan ako je zasnovan na iluziji. Samoobmana je najjeftiniji način da se preživi. Promena je najskuplji i jedini način da se živi. A promene donose samo situacije u kojima nismo bili u pravu.

Naknadna pamet je, kao što rekoh na početku, najbolnije iskustvo. Naročito kad je naše. Mada ja sama ne verujem u to da se iko ikada ičemu naučio iz tuđeg iskustva.

Danas sam nekom svom rekla:

−Ne možeš isto da radiš i da očekuješ drugačiji rezultat.

Naljutio se, ali znam da je razumeo. 

Kad čovek nije u pravu, obično je dovoljno da prizna sebi. Poželjno je da prizna i drugima, ali nije važno. Ipak je važna samo ljubav. I malo sreće. Samo malo sreće da se ljubav ne ispusti. A najmanje verujem u izgovor „ja sam takva/takav”. Pomeri se kad praviš gluposti, nisi balvan! (Ili jesi?)

Baš je teško kad si realan, a emotivan. To je oštećenje koje ti ne dozvoljava da funkcionišeš ni sa sobom ni sa drugima, onako, tamnovilajetski − niti ti je da kažeš i kaješ se niti ti je da ne kažeš i kaješ se.

Hoću malo da ne budem u pravu kad je ta predvidivost loših ishoda u pitanju. 

Verujte mi, mnogo ću biti srećnija.

I'm ready for surprises.

Svetlana Slijepčević