Foto: 
Phill Richards

Nerođeni

Ponekad se čini da život nije ovaploćenje onoga što svi zagovaramo da treba da bude  već demonstracija baksuzluka. I ne znam kako se staje na rep takvom sledu događaja, niti kako se rešava i odlučuje čovek koji  više neće da bude deo toga. Izričito i demonstrativno završiti sa manipulativnim osećajem krivice, odgovornosti i skinuti taj nadaleko čuveni džak sa leđa. Tajne su tajne i ne mogu biti ništa drugo do njih samih. Svi ih imamo. Ili ih zapravo nosimo sa sobom. Bez ikakvih pretenzija da filozofiram mislim da svi mi prvu tajnu ponesemo iz doma. Svaka porodica ih ima. Kad je već u ime vernosti teglimo sa sobom, vrlo je moguće da je to taj mamac koji ulovi još po neku. I sledeću. I jos jednu…kao para na paru ili vaška na vašku, dok ne shvatimo da smo se poigrali sami sa sobom. A tada  i sami postajemo upravo to. Tajna koju više ne možemo da otpetljamo, niti je poverimo ni olakšamo dušu jer bi izdali sve ono što smo bili ili ono što nismo. Postoje tajne koje nas teraju da budemo i one druge koje nas teraju da ne budemo.

Koje su teže? I jedne i druge nam se podsmevaju jer smo slabići samo iz dijametralno suprotnih ćoskova. I jedne i druge nas koštaju i to ne bilo čega, koštaju nas ni manje ni više do duše, one koja nam je data da bi se do kraja puta oslobodili i postali i ostali samo mi. Sami. Bez tajni. Kad ne budemo sposobni da ih rešimo u svoju korist, mi ih ostavljamo i postajemo neko drugi. Tako ja hodam i ostavljam ih jednu za drugom da se talože. Ni ne znam više koje su moje a koje tuđe. i kad prevališ dobar deo puta više ti to ni nije toliko važno. One ostaju. Posustanu u nekoj fioci tvoga bića, onako gole i krhke. Ali kad dođe dan koji kao po pravilu dolazi svakom, one izleću ne više ni gole, ni krhke već u svom najubojitijem ruhu. Uzevši u obzir da sam se dugo rvala sa njima, olakšanje je usledilo kad ih više nisam prepoznavala u svakodnevnom življenju. Do nekog maglom skrojenog dana koji mili za tobom kao đavolji rep. Do dana kada se ona pojavi, misao i natera te da razmisliš i upitaš se kolike su srazmere greha koji se može oprostiti. I koliko širok može biti oprost i da li je tačno da je lek za dušu? To su pitanja koja bi se sama nametala.

Shvatljivo je da su rođeni ljudi oni koji su priznati, koji jednostavno postoje od momenta kada su začeti ili zaželjeni. Začeće im je blagosloveno i bogomilno. I oni drugi. Koji su rođeni nepriznati, nevoljeni i ostavljeni još i pre nego što su se rodili. Rođenje im je nepriznato, za druge prenaporno, za najbliže oni su samo neko ko nije trebao da bude tu, ko nije trebao da im pokvari planove, oduzme mladost i lepotu, uspeh ili može biti čak i pravo na sreću. Jer ih podsećaju na starost, ružnoću, neuspeh, nesreću i ne znaju šta bi sa njima osim da ih ostave u prošlosti kao tajnu koju će jednom skroz zaboraviti. Svedoci? Uvek postoje, ali od njih se isto beži što dalje. Svedoci su oni koji mogu da nastave svojim putem, a da im tuđa tajna i ne smeta toliko, ljudi koji su po samom svom postojanju tajna su nerodjeni i često se pitam, da li te vašarske okolnosti i ljudi koji ih donose na svet određuju njihovu sudbinu. Čujem svakog dana da gospod Bog voli svako svoje čedo, ali da li to što ih je svrstao u tajne znači da su oni nešto strašno uradili ili da su prejaki za ovo slabo vreme. Oni ne smeju da postoje, osim iskustvom. Oni su greška pa im čak ni preraspodela gena nije uspela kao kod onih milih i očekivanih. Da li Bog moze pogrešiti? Ne verujem. U tom slučaju oni nikada ne bi mogli biti otkriveni kao tajna, niti se tako nerođeni roditi u tuđem srcu. A dešava se… Sami podižemo taj kredit i sami se obavezujemo da ćemo ga otplatiti. Nema tu žiranata, ni olakšica, ni pomeranja rokova. Isto je i sa kaznama. Sami ih biramo. Potpisujemo, gulimo i prekoračujemo prag jer ne znamo kad je dosta. I kada više ne možemo.

Od 1786. radi se na ukidanju smrtnih kazni. Niko nema pravo da ti oduzme život. Čak i ako nisi rođen. Iako Ferri reče da je, sa socijalnog stajališta, po pitanju smrtne kazne sve, a sa intelektualnog iscrpljeno, ja ipak imam neka nova pitanja. Na an general planu, problem je uglavnom pravni i tu i tamo po malo društveni po par exelance moralnim i političkim načelima. Mene interesuje individualni momenat. Lična i personalna egzekucija svega što neko jeste. Momenat otrežnjenja, koliko god blagosloven bio, teži je i suroviji od samog pijanstva. Trenutak saznanja rigorozniji je i ne deluje u skladu sa namenom. Daleko pre opstruira i uzima sve što očekujemo kao jedva dosežnu pravdu.

Da bi smrtna kazna imala zastrašujući učinak, ljudska bi priroda morala biti drugačija, morala bi biti isto tako postojana i hladnokrvna kao i sam zakon.

‘’Ali tada bi ljudska priroda bila mrtva.’’ , reče Camus, možda sasvim ispravno, ipak, isključujuće i po malo zbunjujuće kada su u pitanju ljudi koji nisu rođeni?!

Komentari

Komentari