Neupućena

Dobila sam primamljivu ponudu od jednog gospodina. Ne poznajem čoveka, ali je prijatelj jednog mog prijatelja. Zamolio me da sakupim neke svoje tekstove u jedan folder i da mu pošaljem. “Samo,” kaže “bez politike.“ One tekstove u kojima pišeš o porodici, svakodnevnim stvarima. Imaš onaj o stopiranju, može to i da se uobliči, da se nešto doda. “Izguglam ja čoveka, i  bi mi jasno. Član je vladajuće nam stranke. Ali, pravim se neupućena i pitam gospodina, „zašto?“ Objasnim da baš imam duhovite tekstove o nekim popularnim političarima, onako, pisano iz ugla jedne domaćice…Čak, moram da priznam, česće me inspirišu oni, ma koliko izbegavala njihove nastupe. Ma, dobijem inspiraciju na prvu njihovu rečenicu. Na prvo mljackanje, upiranje vrhovima prstiju jedne šake o drugu… I to… “Ne” kaže on. “Treba nam neko lako štivo, čitljivo, neko pisanje u kome će da se pronađu čitaoci odmah. „Svakodnevni problemi.”

“I ovo su svakodnevni problemi. Mislite da će neku domaćicu više da iznervira to što joj je prekipelo mleko na šporetu, ili činjenica da je sa tetrapaka prešla na ono pasterizovano, u kesi?“ Meni kad se to desilo, ja sam psovala vlast, jer sam zaboravila koliko se dugo kuva mleko iz kese. Ostavila i otišla na fejs. I mleko iskipelo. Da mogu sebi da priuštim “kravicu”, ne bih ni morala da kuvam mleko, da ribam šerpicu, šporet, da vetrim kuhinju… Nije kriv fejs zbog toga, već vlast. Ili, na primer, juče… Bila sam besna, jer sam naučila da kuvam posnu punjenu papriku. I to vrlo dobro, ma ne mož’ da primetiš da nema mesa. Treba da budem zadovoljna zbog toga? Što lažem ukućane da ima i mesa, samo sam stavila neki kočanski pirinač, preterala sam, pa se naduo toliko da se meso ne primeti? I ko je kriv? Pa vlast, normalno. I, što ne bih mogla na takav, duhovit način da pišem o politici? Ili… Pitala me prijateljica koji broj cipela nosim, ima neke neudobne su joj, da mi pokloni. “Pa tvoj, normalno.” Šta drugo da joj kažem, prilagođava mi se stopalo, odmah, ma cela umem da se prilagodim novonastaloj situaciji. Treba da budem srećna što sam u srednjim godinama otkrila da imam sposobnost mimikrije?”

Zbunim člana partije. Pokušao je da se nasmeje, da mi kaže kako ja to zanimljivo gledam na svakodnevicu. Da razmislim o ponudi, ali on ipak misli da je ljudima potrebno da se malo opuste, da se nasmeju, da ovu sumornu realnost zaborave na tren.

“Znate šta, gospodine, kako ono beše, ne umem ja to. To da se uvlačim nekome u, znate već šta. Da umem, danas bih primila platu, deseti je u mesecu. Ne umem da se šlihtam, nepodobna sam. Retko kad i kompliment udelim i to mi vid ulizivanja. I ne sviđa mi se Vaš nastup. Ograničavate me, ja sam domaćica sa stavom, pouzdana, konkretna. Ja govorim ono što mislim i radim ono što govorim. Ja jasno iznosim svoja ubeđenja i onda kad nisu popularna. I onda kad me niko ne pita kakva su moja ubeđenja. Ne kažem da sam svetica, daleko od toga. Imam i tekstove o svakodnevnim dešavanjima, ali su sva ona posledica neke pogrešne odluke nekih na vlasti. Pišem ja o svom sinu, studentu, o ucenjivanju jadnika kako mora da ostane na budžetu, jer nema para za školarinu. Zar to nije politika? Pišem i o onom mlađem, kako je u svojoj petnaestoj godini organizovao doček Nove godine i od para koje je zaradio, napunio frižider. ‘Oćete takvu svakodnevicu?”

Uplašim ja clana partije. Zahvali se ljubazno, nije mislio ništa loše, i tako to.

Nisam mislila ni ja na pocetku. Sada mislim. Što, bre, nisam romantična da napišem neku žalopojku, da mi metne ovaj član partije reči na papir, pa da ukoriči, pa da me čitaju domaćice dok pune papriku, normalno, posnu ili dok čekaju pored šporeta da im provri mleko?

Neupućena.

Tamara Živković