Foto: 
autor nepoznat

Nije fašizam šaka u glavu

Jer da jeste, bilo bi lakše. Jer, dok je god samo tuđ problematičan, a moj ispravan, nismo se sporazumeli.

Kada u nekom društvu zgaženost pojedinca postane fabričko podešavanje, a lični zameni identitet gomile, to je fašizam. Mržnja usmerena prema drugima i drugačijima je u biti autodestruktivna – i svi zajedno, mrzeći i mrženi, kolateralna su šteta. Nasilje nije iznimka, već pravilo, koje se sprovodi u bezbroj mutiranih oblika, a ovaj iz naslova tek je groteskno sećanje na vremena dok su se stvari još nazivale pravim imenom. Kad se neki užas uljulja u dekicu podobnog i banalnog, niko ga više ne prepoznaje u njegovom čudovištvu. A mi se uredno „ne mešamo“. Kvintesencija današnjeg fašizma je u njegovoj normalnosti.

Ni pored svih pročitanih, napisanih, a posebice nesvarenih redova i tekstova, neću shvatiti po čemu je to zemlja (kao „dirt“ a ne kao „land“) po kojoj ja gazim bolja, svetija, vrednija ili značajnija od bilo koje druge zemlje na bilo kom drugom meridijanu ove omalene planete u metastazi. Zato što smatram da je, uprkos svim manama i preterivanjima (kojima je uzrok bio faktor čoveka u sistemu, puno više nego sistem sam) Jugoslavija bila najveći stepen emancipacije ovdašnjih plemena, u onom delu u kome je baštinila svoje antifašističko poreklo i propagirala jedinstvo u različitostima. Bilo je tako zamišljeno i moje sećanje govori, da je i funkcionisalo jedno vreme: mogli smo zajedno, iako smo različiti, mogli smo sa Zapadom i Istokom, mogli smo(ne) biti (n)i jedno (n)i drugo iako smo rođeni u različitim jezicima ili verama, mogli smo biti kršteni iako je bio komunizam. Prihvatanje različitostii suživot svih ljudi bi trebali bibitivrhunac prosvećenosti ljudskog uma.

Ali, kome trebaju prosvećenost i emancipacija?

Kad te gaze „tuđi“ i ti se ne buniš, to je korporativni kapitalizam; kad te gaze „tvoji“ i ti se ne buniš, to je otisak njegovog đona. Svi po sebi nosimo njegove mrlje. Ipak – ako će me za bilo šta što radim, pre motivisati jalovi inat nego sverađajuća ljubav, prestaću da radim (a onda mogu i prestati, tačka). Živimo u svetu u kome nešto moramo prodati, nešto kupiti, ali kada bismo svi ono najbolje i najiskrenije od sebe delili i poklanjali, taj svet bi bio puno lepše mesto.

Pojava da isti oni, koji bi druge podučavali toleranciji, istovremeno primoravaju ljude da staju u dva reda i tri vrste na granicama, te skidaju pojase, cipele i gaće na aerodromima i brane im da nose vodu u avion, pa ovi krepavaju od žeđi ako let (ili čekanje, što je češće) potraje – slika je i prilika fašizma.

Kada ustanoviš da je strah od daljnjeg svog nadvladao ljubav prema bližnjem, i opet svi imaju neke „njih“, koji su pakao, imaš samo dve opcije: da ne staneš, ili da nestaneš.

Kako bi bilo da umesto slobodnih, „preglasnih“, nepodnošljivo iskrenih, neprilagođenih pojedinaca, knjiga ili (zlih i opakih) ženskih bradavica, počnemo cenzurisati pomračenje uma, ismevanje senzibilnosti i izrugivanje znanju i pismenosti? Kako bi bilo da ujedinjujemo pozitivno i prosperitetno u nama i ograničimo se od crkvenjaštva, moralizatorskog proseravanja i srednjevekovlja, a ne jedni od drugih? Kad je to apstraktni i povrh toga devalvirani pojam nacije uistinu ujedinio svoje siromašne pripadnike sa bogatima, na primer?

Ponosim se svojom nacionalnom nepripadnošću i to ne počiva na genetskim, niti ikakvim drugim, spoljnim faktorima. Jednostavno, mislim da je svako od nas više od mesta rođenja, te onoga šta su mu roditelji ili šta mu piše u pasošu. Hiljadu puta sam osetila divnu, prožimajuću pripadnost nekim gradovima, ulicama i ljudima koje nikad nisam videla pre, niti znala da mogu biti tako njihova, celim bićem. I ne, nisam nužno poželela da se vratim rodnoj grudi, jer da imam korenje, bila bih drvo. Vraćam se, pak, nekim ljubavima i ljudima i jedino je to garant moje pripadnosti Ovoj Strani.

Ne znam da li je to pravi način. Međutim, ako unapred znam da ću pobediti, zašto se i boriti?

Zato kažem, kamo sreće drugovi, da je fašizam šaka u glavu.

Komentari

Komentari