O, kako je lepo biti gluv!

Prvo, ne znam da li ste se ikad pitali, šta mi, plaćajući tzv. peronsku kartu, ustvari plaćamo? U redu, jasno je zašta bi taj novac trebalo da se upotrebi, ali je problem u tome što ta karta važi za jedan ulazak na peron. Ako neko hoće do toaleta ili na kafu, ili bilo šta drugo, mora da izađe sa perona, pa umesto da sa kupljenom kartom šeta tamo-amo, čovek svaki put mora da plati ulaz, a sve što mu treba nalazi se preko „rampe“. Namerno ili slučajno?

Drugo, cena te peronske karte ili žetona, svejedno, a koja se razlikuje od grada do grada, nije nimalo jeftina, kako god da se okrene. Platimo i dobijemo mesto za stajanje. Prilično košta, zar ne? A u životu? Koliko u životu košta mesto za stajanje, a koliko, zaista, vredi? Šta dobijamo kao „stajači“? Mesta za sedenje su rezervisana nekim čudom. Ne znam kako.

Oni koji su seli – sede. I ćute. Ko stoji, može da priča, pravi galamu, buni se... Šta god da radi, isto mu se hvata – stoji pa stoji. Uostalom, platio je i stekao pravo na stajanje. I treba da bude zahvalan na tome! Malo ko, od tih što sede, ima hrabrosti i volje da ustane i kaže bilo šta, a mnogi nisu ni svesni koliko dobro mesto su zauzeli. Da, oni će izdahnuti ponekad, reći da im je teško ili će protegnuti noge, lenjo zevnuti i nastaviti da sede. Tako nam daju znak da im nije naročito udobno.

Šta se njih tiče što nekome nije dobro? Što nekoga bole noge? Što je neko, među onima koji stoje, star, bolestan, invalid? Njihovo sedenje mi plaćamo, ništa ih ne košta. Oni ne čuju, ne vide, ne razmišljaju. Jednostavno voze se do poslednje stanice. A onda, još jedan krug. Pa još jedan, a autobus, na usputnim stanicama, napuštaju oni koji stoje. O, kako je lepo biti gluv! Ništa te ne dotiče, jer ne čuješ. Ništa ti nije važno, sem mesta na kome sediš i sa koga merkaš neko bolje. I ništa te ne dovodi do ludila, jer u životu onog koje je gluv za zbivanja oko sebe nema mesta za brigu.

I tako se naš autobus kreće godinama. Ko je seo taj ne ustaje do smrti. Ko stoji, ipak ima izbora. Ili da izađe (ne)planirano i uhvati drugi prevoz u kome će naći mesto ili da u ovom stoji i plaća tuđe sedenje.