Ološ

Etiketirali su me u životu baš puno. Izgledam kao kartonski kufer kakvog cirkuzanta oblepljen nalepnicama sa motivima gradova, koji je u cirkuskim kolima obišao svet, a, u šatri proveo vek. Prvu etiketu u životu prilepila mi je kuma, komunista, prvoborac i rusofil. I nisam loše prošao, mogla mi je nadenuti ime Staljin ili Lenjin. Ovako sam imenom Igor prolazio kako-tako.

U tim prvim godinama života, jašta, bilo je etiketa: ''plačko plače izgubio gaće'', '''de pije zeka vodu'', ''nemirko'', ''usranko'', itd. Prvu ozbiljniju etiketu dobio sam kad sa pošao u školu: na zidu je neko napisao ''smrt škavelima'' a ja sam shvatio da sam između ostalih i ja taj ''škavel'' – Srbin. To mi je manje teško palo od etikete ''klempavi'' koju mi je zalepila jedna devojčica u koju sam bio zaljubljen i kojoj ljubav izjavih, ah, ah!

Etikete su se ređale kako sam stasavao, neke kao insinuacija, a neke utemeljene u činjenicama: ''netalentovan'', ''drkadžija'', ''pametan'', ''smotan'', ''načitan'', ''zanesen'', ''muzikalan'', ''drogeraš'' („...zavezao bi ja njega za drvo pa bi mu pustio armoliku na uvo dok se ne izleči, majke mu ga nabijem...“), ''čupavac'', ''ćelavac'', itd.

Da sam ''iz četničke porodice'', saznao sam na razgovoru za prijem u Vojnu gimnaziju. Da sam ''jebač'' saznala je jedna devojka u drugoj godini srednje škole (pre toga sam istu etiketu sam sebi prišivao bez ikakvog utemeljenja, baš kako se uglavnom etikete i dodeljuju). Nimalo naivno nije izgledalo kada su mi prikačili etiketu ''veliko-srpskog nacionaliste'', u trećem razredu srednje škole. Imao sam sve petice i jednog keca: iz albanskog jezika. Pored toga moj nacionalizam se ogledao i u tome što sam prvo naučio da jebem a nisam naučio albanski jezik. Drugovi i drugarice iz odeljenja nadenuli su mi nadimak ''Frojd'', smatrajući da me tako zajebavaju. U vojsci me je jedan major ''bezbednjak'' opet podsetio na ''ulogu moje porodice u kontrarevouciji'' ali su mi zbog lepog rukopisa ipak prilepili etiketu ''ćate''. Presudilo je i to što sam oficirskoj deci pisao lektire a ostaloj vojsci pisma.

Na fakultetu su me profesori mrzeli i dali mi etiketu ''neradnika''. Mrzeli su me jer ništa nisam znao. Okolina me je u međuvremenu častila etiketama ''alkosa'' i ''ženskaroša'', a jedan deo ženske okoline mi je dodelio etiketu ''muške svinje''. Ja sam sebi, upravo tada, počeo da prilepljujem etiketu ''pesnika''. A onda su došle devedesete, ''tužne i nesretne'',  i ova sadašnja ista kompanija koja vlada (''u udžbenike i u čitanke ušle su bitange'') prilepi mi etiketе ''miš iz rupe'', ''domaći izdajnik'' i ''st(V)ani p(V)aćenik''. Kao takvom uvališe mi pušku i poslaše u rat da pokušam sam sebe okarakterisati kao ''patriotu''. Posle bombardovanja, kada pobegoh iz Metohije, u Šumadijicu pitomu, spičiše mi etiketu ''Šiptar'', država me je nazvala ''raseljenim licem'' („...niste vi izbeglice, vi ste samo privremeno morali da promenite adrese...“), a za vreme boravka u Njujorku zvali su me ''faken Rašan from Siberia''.

Kad je stigla ''demokratija'' i kada je postalo popularno i naplativo biti ''strani plaćenik'', naravno meni izbrisaše prethodnu etiketu, isti oni koji su mi je i zalepili, već mi nadenuše da sam ''ratni huškač'' i ''zločinac'' (zbog one puške koju su mi dali dok sam bio ''strani plaćenik'' i ''domaći izdajnik''). Ono, u međuvremenu sam par puta opet postajao ''izdajnik'', ''zatucani nacionalista'', i slično – kako su se razmenjivale ove bitange što vladaju isto i isti - samo menjajući ideologije. Ja sam lično sebi nakačio etikete ''džangrizala'', ''depresivca'', ''skeptika'', ''pisca'', i još mnogo čega. U poslednje vreme čujem od vladara da sam ''neradnik'', ''nesposobnjaković'', ''anti-evropejac'', ''anti-reformator'', ''zatucani Srbenda'', ''hejter''...

Poslednja etiketa, što mi poput žiga bi prilepljena na čelo, jeste: ološ!!! Ne, ne tešite me, prepoznao sam se sto posto i ponosan sam na tu etiketu. Kao uostalom i na sve pređašnje. Jer nije važno koja etiketa vam je dodeljena i šta ona znači, doslovno ili preneseno, važno je ko vas je etiketirao. Tako se vi legitimišete. Jednom sam, na jednom mestu, branio nečije nešto. Neki radikal mi je prebacio da nije patriotski da Srbin brani аlbansko. Odgovorio sam mu: „Za tebe sam ja trenutno Albanac“. Što bi rekao književnik Ljubiša Jocić: u životu sam bio sve osim lezbejke. Čak i peder. Jer, ako on nije peder – kako tvrdi, onda ja jesam. Isto ne možemo biti. Da, jesam ološ, za neke trenutno jesam...

Igor Đurić