Pametokratija

Ima tih strašnih snova, koji te smrznu. Obično dolaze pred samo buđenje, jer znaju da si tad najranjiviji; dohvate te za vrat i ispod grudi, i onda stisnu. Snažno. Jedan od jezivijih je bio onaj u kome sam videla klince iz budućnosti, kako pitaju gugl ili alexu ili neko treće parabiće kome su prepustili svo razmišljanje, šta neki pratermin označava: potpis, rukopis, papir, a u žešćim horor predstavama, guglaju čak i pojmove poput reč, pisanje, čitanje, hodanje, san.Voleti. Bliskost. Nemaju pojma ko su, ali zato savršeno znaju šta su i kojoj naciji/drugoj mikrogrupi pripadaju, iako sugranice u stvarnosti zbrisane. Svi pitaju isti gugl ko im je neprijatelj i nailaze na različite odgovore. U memoriji im se pritom ništa ne taloži, jer ne pamte aktivno. Informacija koja dolazi spolja, može (slikovito) ostati unutra jedino ako je tamo„dočeka“ i veže razumevanje. No, za njega nemaju vremena. U maniru informacionih bulimičara, jednokratnosti gutaju u ogromnim količinama i odmah potom izbacuju van, polusažvakane ili nesvarene. Što im se um pritom tanji do neprepoznatljivosti, ne uzbuđuje ih: um nije bitan, bitna je „pamet“. Imati trenutni odgovor na stvari koje ih se ne tiču, nervirati se u sukobima sa ljudima koje ne poznaju, biti što glasniji na očerupanim jezicima, koji sve više sliče životinjskim urlicima.

Buđenje iz takvih snova je znojavo, najviše zbog toga što to i nisu snovi.

Otkad su svi postali pametni, nikom ništa nije jasno. Nemamo težnji, ali smo zato svi uvek pametniji. Znamo mi. Sve je gugljivo i svako je gugljiv. Sumnja se u sve, ponajviše u naučne dokaze i pravopis. Dovoljna su ti dva klika do velikog otkrića. Sablažnjenja. Sveznanja. I ništa nije istina. Znaš, i ti si gugljiv. Jesi li ti istina? Ne pomaže ti ni svest o tome. Civilizacija smo pametnih neznalica, solidnih podanikačiji libido curi uprazno, budući da smou permanentnoj virtuelnoj pobuni protiv Nečega.Ta pobuna se ne može materijalizirati – a i kada se to dogodi, moćni medijski anestetici deluju brže, spinujući kako se „ništa nije desilo“ – i sve potone u novu, još veću letargiju. Manjak životne energije je poželjan – ne štroji se tegleća marva bez razloga.

U znak nagrade biću, slomljenom očekivanjima (nerealnim, jer su tuđa), nasilni smo prema sebi. Preziremo naivnost i ono malo preostalog, zdravog idealizma, amputiramo maštu i kreativnost. A sve su to odlike mudrog bića (makar i ne bilo uvek racionalno), dovoljno hrabrog da se pusti i bude, bez potrebe da išta postane. 

Otkad su svi postali pametni, na ceni je jedino kompetentnost dase bude kompetentan – nema profiliranja i svi teže da budu funkcionalno ništa. Tako se lakše provlači, prilagođava, prolazi. No, kroz kakva god iskustva prošlo, ništa ostaje ništa. 

Kad god me proteraju kroz mašinu, radije bivam samleveno meso, nego samleveno ništa.U prvom slučaju, sva je prilika da ću iz tih komada izrasti u nešto novo (manje podložno mlevenju), a u drugom, neminovno klizim u destrukciju. Nije to stvar pobune, već samoodržanja. Pojedinac i gomila rastu u suprotnim smerovima. Kako biva jača, gomila postaje agresivnija i punija mržnje prema svemu što ne prepoznaje kao deo sebe. Što si joj ti pak izloženiji, jačaš u sebi i pomalo paradoksalno, i tvoja ljubav za ljude raste. Čak i za one, koji nikad neće razumeti tebe. Dovoljan si, jer dišeš, voliš. Ta krv po kojoj gaziš, tvoja je sopstvena; zato te manje boli kamenje. Svest o tome je svrha, ako je uopšte i ima: tvoja borba za opstanak mimo gomile – skoro isto onako, kako su se naši životinjski preci morali suočiti sa snažnijim neprijateljem. Ako te čak i uništi svojom fizičkom snagom, ne može anulirati energiju nastalu na taj način. 

Da li je to pravi put? Nisam pametna.

Jovana Nastasijević