Foto: 
King of Snakes

Poštujte nas svaki dan, a ne samo osmog trećeg!

Ponekad se pitam, da li smo se za OVO borile poslednje sto četiri godine. Ma kakvi ponekad, stalno.

Dobro, hajde, najviše se to pitam oko osmog marta, zbog tendencije naše populacije da u potpunosti promaši suštinu obeležavanja datuma poput ovog, kao i Praznika rada. Ono je hleba i igara, strada raznorazna rogata marva, nekome se posreći u šatoru, možda naiđe i koji piroman. Ovo...majko mila, mu dođe kao diskontna rasprodaja svega onoga što nije prodato tokom novogodišnjih i božićnih praznika, te onog stranoplaćeničkog Svetog Valentina.

Uključim teve, kreće reklama za jedan lanac supermarketa, poznat po pristupačnim cenama. Par sekundi kasnije, ushićeni glas me obaveštava da je poznato da slatkiši goje, te da žene stoga treba da kupuju kozmetiku. Ma, je li? Burazeru, iz koje si ti to prčvarnice izašao? Hrana goji, bez obzira na pol. Što lepo ne kažete da ste prodali sve za Forever Alone Day?

Odlazim u lanac drogerija, kako bih kupila paket papirnih maramica. Uvaljuju mi katalog, i pre nego što sam uspela da kažem „dobar dan“. Prelistavam ga, natenane, po povratku kući i sa jedne strane, imam utisak da ga je pisao neko u izmenjenom stanju svesti. S druge, a bogami i treće i četvrte, na popustu su silni proizvodi koji nemaju veze sa parfemima i poklon-paketima. Naravno, tu su antiridi, jer svaka bora umanjuje vrednost žene na onoj muškoj skali od 1 do 10, gde niko ne stigne ni do jake osmice. No, meni su za oko zapali proizvodi za čišćenje. Nude nam odmor na najpopularnijem grčkom ostrvu – Domestosu!

Ne može da bude gore od ovoga, zar ne? Opet sam se prevarila.

U samoposluzi, čoveku pored mene zvoni telefon, melodijom nekog od onih pevača koji zvuče isto i koji pevaju po splavovima. Javlja se, odmahujući glavom, sa druge strane je, kako se ono beše kaže kod ljubitelja karanfila...ah, da, lepša polovina.

„Šta je sad, p**ka ti materina?“

Malo kasnije...

„Da, da, da, da, znam, da!“

Još malo kasnije...

„Da, ženo, kupiću ti to, samo mi sjaši s kičme! Nemoj više da me zoveš!“

Ostajem zatečena, no nemam nameru da mu dam do znanja bilo šta. Idemo ka kasama, gde me on pretiče, bez da da žmigavac i odlazi na prvu slobodnu. Nema veze što sam ja stigla pre njega, zakon jačeg, tako nešto.

Stižem kući, uključujem sve one društvene mreže koje sam godinama pomno pratila, dok ih nije otkrila svaka suša. U nekom trenutku kačim neki bezveze screencap, da bi mi posle par minuta pisao nepoznati čovek, zaprepašćen što dižem server za lokalni razvoj na svom kompjuteru. Dođe mi da kažem: „Da, i onda...?“, no brišem drugu i treću reč, uklanjam trotačku i upitnik, te dodajem običnu tačku. Možda ne bi shvatio retoričko pitanje, već bi krenuo da otkriva toplu vodu.

Ako je ovo bio šesti mart, sedmi će biti krešendo, osmi će biti bizaran...ili, kako omladina kaže, „brutalan“. Diskriminacija je na svakom koraku, a umesto da ljudi shvate zbog čega se ovaj datum uopšte obeležava, oni vrše genocid nad cvećem, uvaljuju nešto ćemu će – simbolično – devetog marta isteći rok, te poneki dedica ustupi mesto u tramvaju mladoj ženi, jer valjda nema para za cveće.

Učiteljice bar profitiraju, dobiju toliko džidža i bidža da mogu da ih prodaju dalje. Pošto su im plate mizerne, nikad zgoreg da se valjaju orhideje i češke čokolade od 75 dinara iz „Arome“. Nema veze što se sa onih 40-50 000 ne može pristojno živeti.

I, odbrojavanje je počelo. Ko preživi, pričaće.

A vi se, drage, dušice, lutke, cice i kako vas već zovu časopisi i klijenti na Mojim krpicama, zapitajte: da li smo se za ovo borile?

Komentari

Komentari