Pozdrav

U ovoj realnosti u kojoj mi treba da živimo ima samo jedan izlaz, a to je beg od realnosti. Pa onda ide nemoj da kukaš, biće ti još gore... Jednom davno izgubih sestru, izgubih sebe. Klasična priča. Dete koje je imalo sve, ali nažalost i dete koje to nije znalo da ceni. Previše je puta izazivala život da je nauči šta je teži način, šta je ralnost. A imala je neki poseban, samo njen svet, daleko od očiju drugih, ali to joj nije bilo dosta. Bila je smela, nižeg rasta, ne tako razborita, ali ipak snalažljiva. Perfektno je govorila engleski i francuski jezik, bila jedan od najboljih studenata i veoma dobra, ali i naivna osoba.

Uvek smo se držale jedna druge i ma gde bile težile smo ka tome da se ponovo sretnemo, ispričamo i planiramo da „bežimo iz grada“. Ja sam uvek bila ona zloća koja ide glavom kroz zid, ali ostvari šta je zamislila, ona koja voli da sve radi na svoju ruku, uči samo na svojim greškama, voli motore i pivo. Da, to sam ja.

Ona je jednostavno bila malo povučenija, ali smo valjda zbog toga i mogle zajedno. Ona je krenula sa mnom na motorijade i u klub na pivo, a ja sam sa njom išla na fitnes i u pozorište -  nekako smo se dopunjavale.

Vremenom nam je postalo normalno da u pauzama između ispita odemo na pivo, da se malo razbije trema, ili da joj ja kažem: vreme je da ispušiš jednu - iako ja nikada nisam pušila, samo sam htela da zna da ću i tu da joj pravim društo.

Bilo je dana kad nismo imale šta da jedemo, ali i tu smo se snalazile. Ja sam bila slobodnija, pa sam u fabrici gde sam radila kao student (i nisam imala pravo na topli obrok) krala topli obrok – komadić toplog obroka od ljudi koji su na isti imali pravo.

Naša putovanja su uvek bila puna doživljaja, ali ipak to su oni doživljaji koji se prepričavaju samo očima i nose u grob. Mnogo dobro vreme tada. I nemam nameru sada da kažem kako sam je izgubila, ili da pišem o onome ko mi je uze. Volela bih samo da je i ona u mogućnosti da pročita ovo i da vidi da mislim, i dalje mislim, na nju. Volela bih da me čeka u bloku 45 na Novom Beogradu, ali nažalost to se više nikada neće dogoditi. Nje više tamo nema, blok 45 je sada samo jedna bolna uspomena. Kao rana koja nikako ne može da zaceli.

Bila bih ja uvek uz nju, ma šta da je uradila ili rekla, samo da sam znala bilo šta što se dešavalo. Ponekad se đavo tako dobro preruši u anđela da samo Bog može da ih raspozna. Tako je i ona mislila da ima anđela, a đavo ju je odneo tamo gde joj nije mesto.

I ja sam tu negde na granici, tako to ide sa nama koji ostajemo, ne znam šta je gore... Kajala bih se i da odustanem, a kajem se i što se borim.

Ako nas negde nekada život spoji, nadam se, molim se, samo da se poznamo i da ne budemo dva stranca. U mom srcu ti si i dalje moja sestra i nisam zaboravila ništa od onoga što smo zajedno prošle.

Pružam ti ruku opet, nadam se da si naučila svoju lekciju.

Sećaš li se:

1. Teretane ;)
2. Šimanovaca kad smo se vraćale iz Bosne
3. Koncerta Dine Merlina - kad nije bilo busa i smo jele ćevape u 3h
4. Mog stana i mačka od gazdarice
5. Eliminacionog iz investicija
6. Mojih molbi za školarinu
7. Famoznog L. i omiljene mi mate
8. Lininog...
9. Da Bog da nikada da ne čuješ
10. Slike u gumenim čizmama sa sela iz Bosne
11. Mukija
12. ...

Nedostaješ mi. Ako budem imala ćerkicu daću joj ime po tebi, samo se nadam da neću opet pevati ko mi tebe uze...

Vanja Karanović