Praznina

Osećaj tišine i otupelosti se prepliću i mešaju u jedno gnusno, veliko, prazno platno. Telo gubi osećaj lakoće i kreće se sve teže i teže kroz prostor. Poput ovih zvezda, implodira u sebe postajući jedna velika crna rupa u koju se talože sve informacije primljene u toku prepodnevnih časova. Revizija misli i emocija polako tinjaju i prete da će se ugasiti. Sve gubi prvobitni smisao. Vasiona je puna zvezda i ja biram svoju, gornji levi ugao, jedna od njih. Opet se vraćam u sobu i počinje osama. Nešto me vuče na dole, ne dozvoljava mi da stvari sagledam iz pozitivnog ugla. U šta god da pogledam, vidim samo tugu, i onda me preplavi osećaj prolaznosti. Pa opet zvezde, pa opet osama. U krug. Paleta boja u sobi vuče na pastelno i to mi sada uopšte ne pomaže. Lenjo prelazim pogledom preko stvari, nigde ne nalazim inspiraciju. Vidim gitaru, palice za bubnjeve, gajtane po podu, ali sve deluje mrtvo. Ne pomaže mi pri građenju misli.

Sve za reći je unutar mene, ali reči ne izlaze kada pokušam da otvorim usta. Sve što čujem su reči neke druge osobe, osobe koja nisam ja. Te rečenice nisu moje, struktura reči nije iz mog rečnika. Osećaj praznine je i dalje tu, dubok je, čujem eho svojih reči koji putuje svetlosnim godinama i vraća se u mene onda. Tako zarobljena među rečima i prazninama, osećam se bespomoćno. Sve me pogađa i vređa, slaba sam i nejaka. Praznina me uvlači u sebe i misli više nema. Nalazim se u bezgraničnom prostoru gde vreme ne postoji. To je crna rupa bez dna, gde je u početku, zapravo, jako lepo. Vraća u ono bestežinsko stanje, prvih devet meseci kada se pluta po tečnosti, bezbrižnost. I to prija, jako prija, nema usamljenosti i sve je zabavno. Deuje kao da nikada neće prestati. I tada se opuštam... Ali onda shvatam problem, kvaka 22 i jeste u tome što to nikada neće prestati. Vrtlog od ovog bezdana počinje da me usisava i vuče na dno. Koliko god se branila da ostanem na pola, između jave i crne rupe, nekako me uvek baca na dno. I onda vidim najgore od svega, i čujem glas podsmeha: ,,Jer ste Vi to tražili!“. Da, jesam, ali bez znanja da ovome nema kraja.

Pokušavam da se izvučem iz ovog živog blata, i migoljim se vrlo sporo ali uspešno. Nekako se trudim da prođem nepovređeno, i onda me izbaci na površinu i ja se opet nađem u sobi. Opet vidim muzičke instrumente i opet me tuga saleće. Opet sam na površini zbunjenosti i sleposti. Opet upadam u ambis letargije zbog neznanja koje preplavljuje grad ove noći. ,,Znam da ništa ne znam“, što bi Sokrat rekao. Osećam se identično dok kopam reči po mislima koje bi najpribližnije opisale stanje duše i tela u trenutku. Ipak, mislim da je dublje od toga. Mislim na zvezdano nebo i zamišljam tamno, dok u ušima čujem pesmu ,,Golden brown texture like sun” i shvatam koliko mi nedostaje muzika u ovom mraku od neznanja. Ustajem do terase ne bih li videla zvezdano nebo, i na moje razočaranje, nema više nijedne… Ipak sam upala u bezdan, iako sam se trudila da vidim sve jasno i objektivno. Nisam uspela… Progutao me je i izbaciće me mnogo kasnije i teže nego što sam se nadala. Pokriće me svojim valovima i prigrliti u tami, a moje je da plivam na površini, na međi jave i sna.