Primerci čovečanstva

Postoji jedan fenomen za kojim tragam na ulicama, koje nasumično viđam kroz prozore autobusa i koji iskrsavaju iz vijugavih tokova grada, svakodnevno i neupadljivo. Oni se nalaze svuda, ako se samo malo obrati pažnja i ako se sopstvenim mislima dopusti da se istrgnu iz svog ležišta i uđu u njihov unutrašnji svet. To su ljudi koje zovem „primercima čovečanstva“, limited edition današnje sedativne kulture.

Starice pogrbljene gotovo do poda, koje polako i nenametljivo nose pijačne torbe ili torbe namenjene sinovima, kćerkama ili unucima, one koje ostaju do prvih uličnih sijalica da bi prodale još dve veze cveća, koje prolaze ulicom polako i tiho, ne gledajući ni u koga i ne trčeći ka semaforom ili autobusima, koje sede na klupama prebirajući novac u onim malim starinskim clutch novčanicima, ili koje, sasvim same, sede u nekoj modernoj pekari ofarbanoj spolja u crno jedući kiflu i jogurt.

To su starci koji, isto tako pogrbljeni, strpljivo hodaju, štapovima stvarajući sebi putokaz, koji, na prvi pogled, ne primećuju ništa i nikog oko sebe, sami u sebi. Oni progovaraju polako i retko, ne traže pažnju i slobodno mesto, ali uvek zahvaljuju, duboko i sa poluosmehom. Oni ne čitaju novine, niti igraju šah, već se, uputivši se nekud, oslanjaju na ostatke fizičke i duhovne snage koja odbija da se prepusti brzoj reci koja oko njega teče. Takav je i starac koji ponosno stoji sa šajkačom na glavi, isijavajući iz sebe veličinu svoje prošlosti i nalazeći svoj odraz u tradiciji, koja je za njega sadašnjost.

Oni su ispražnjeni od života, ali i puni njegovog sadržaja, kao nečega što bi se moglo nazvati smislom. Na svojim leđima nose sve one stupnjeve kroz koje je prošlo samo čovečanstvo, sve svoje izazove i prepreke, radosti i tuge, smrti i rođenja... Stoje, još uvek, podsećajući, možda nekog, na prolaznost i trošnost čoveka kao pojedinca, ali na besmrtnost Čoveka kao dela čovečanstva, koje ka takvom stupnju neprestano ide, pa se ponovo vraća na svoj početak. Oni se ne kupaju u gomili, već, ostajući na suvom, zalaze iza sokaka i uličica i nestaju, ostavljajući, po ko zna koji put, korake i tragove svoje snage i svog učestvovanja u životu na lepljivom asfaltu koji sve prima, ali ništa ne govori. 

Jasna Rakićević