Proleće nam je

Proleće najavljuje svoj dolazak u Srbiju. Procvetao i Mali od one stvari koja ostvaruje snove, a predsednik piše novi naučni rad, slušajući Vivaldija. Stigao je do druge strane, još jedna i gotovo. Pušta Vivaldija na replay i dobija inspiraciju da specijalnim ordenom  za nacionalne zasluge nagradi fondaciju „Dragica Nikolić“. Napravio je propust poslednji put i to mu remeti harmoniju u domu.  Ne želi da narednih 1001 dan sluša iste priče svoje Bajčetinske princeze, ali Vivaldija, sad kad ga je otkrio, može opet i opet i opet...

Premijer radi na novoj kolumni za „Blic“, ali već dobija pozive i ostalih medija za spoljnog saradnika. Na njegovu adresu stiglo je čak pet ponuda, a stručni tim u kome je on sam, proceniće koja je ponuda najbolja. Za njega je budućnost izvesna.

Lakonogi Stefanović presvlači odelo i sprema novo saopštenje o opasnim počiniocima kriminalne trudničke mafije koja ugrožava državnu kasu, a usput  će pomenuti da je policija na tragu i grupi kradljivaca hleba koji poslednjih meseci nemilice napadaju neke kontejnere. Zadovoljan je svojim učinkom, oči mu sijaju, srce mu treperi. Pohvaliće ga premijer i pomilovati po kosi...

Guvernerka masira stopala i nežno miluje svoju ešarpu, za dinar joj se  j*... , ali to pripisuje vrbopucu. Potpredsednica Vlade ispija kafu i opušteno ćaska sa opuštenim ekspertom. Plava kosa spušta joj se u talasima niz beli vrat, dok se ispod mrežastih čarapa naziru konture dobro izvajanih nogu. Osmeh joj ne silazi sa lica, a kamere je nesumnjivo vole.

Ministar Vulin razdragano trčakara po domovima za stare, ustanovama za švrćane i sve redom podseća da je rad od majmuna stvorio čoveka, a ne obratno.

Ministar Gašić je uzeo slobodne dane da polepi pločice u kupatilu svoje vikendice, a odvojiće jedan  i da završi tu gimnaziju.

Beograd je na vodi, ako ne otplovi  (bez(s)traga), sačekaće otvaranje dva muzeja. Na Kalemegdanu penzioneri veselo igraju šah. Ne pominju penzije, ne jadikuju, ne osećaju glad i bolest, uživaju u još jednom proleću. Tek se tu i tamo posvadjaju oko toga ko je pojeo topa. Onda svi vade zube da pokažu da nema ništa od hrane, zaglavljeno među njima. Koriste Corega  tablete pa se veseo smeh razleže sve do Pobednika i Kule Nebojša.

Sunce veselo sija nad Srbijom. Proleće nam dolazi, Prosto da nas je sramota  koliko nam dobro ide.

Možda će nam se neko i smejati zbog toga, ali mi ćemo dualno da dočekamo ovo godišnje doba, reformisani i bogati.

Srbija cveta kao tratinčica, pupi kao zumbul, pomalja se kao tulipan i uzdiže svoju glavu kao narcis.

Ko može da se ne raduje, ko ima srca da ospori svu tu lepotu, ko nema sluha da čuje sve te divne zvuke i ko to ne želi da vidi budućnost? Neka neprijateljski nastrojena elita!!

O tome drugi put, u drugom otvorenom pismu toj eliti,  što želi da tmurnim oblacima i senkom, prekrije divno plavo nebo i sjaj nadolazećeg nam proleća!

Violeta Živkov