Pronalaženje sebe

Da mi je sad devetnaest godina i ova pamet ja bih se otisnula u svet da radim, putujem, živim punim plućima, ali i da uštedim da imam da se skućim kad se vratim i da sebi uplatim školovanje na fakultetu za koji bih znala da imam dovoljno znanja, iskustva i odlučnosti da završim i da radim u struci. Pa, makar mi za to trebalo deset godina. A, možda i ne bih. Možda bih svoju sreću pronašla u nečem drugom. Ovako je meni šest godina trebalo da shvatim da ja još uvek tražim sebe, da mi je majka pričala bajke o fakultetu, da sada nemam ni fakultet, ni pare, niti sam sebe pronašla u biločemu. Jedino čega sam bila puna to su kompleksi niže vrednosti u odnosu na moje vršnjake koji su završili fakultete u roku, još pogotovo ako rade u struci, zato što me moj nezadovoljni snob od majke upoređuje sa njima, osećanja krivice zbog grešaka koje sam napravila što sam volela život, provod, da budem sa ljudima, bilo da se družim, bilo da stvaram veze, više nego da se fokusiram na učenje i fakultet, što sam promenila nekoliko fakulteta jer se istinski nisam pronalazila u njima, što sam volela da čitam i da se obrazujem materijom koja nema veze sa mojim formalnim obrazovanjem, što sam prečesto menjala interesovanja…

Od mene je moja majka očekivala da završim fakultet sa desetkom i da budem neki stručnjak i naučnik. Pričala mi je kako sam toliko posebna da će me svi asistenti i profesori primećivati na svakom koraku kao što me nastavnici i profesori primećuju i cene. Kada smo u mojoj četvrtoj godini srednje ostale bez dinara, očajnički sam pokušavala da razradim posao sa nekim preparatima kako bi nam finansijski bilo lakše. U početku me je podržala, da bi mi posle nabila na nos kako je sve to ipak bilo prevara i kako ja nisam sposobna da radim i da zarađujem novac. Kao da me to dodatno nije ubilo u pojam, dodala je još kako ja nisam sposobna da živim u ovom svetu, tako da je moja jedina misija i svrha na ovom svetu učenje, kako bih uspehom i nekom vrhunskom pozicijom mogla od istog da se izolujem. To je bilo dovoljno da mi jako padne samopouzdanje i da poželim da dokažem da nije u pravu. Zato sam zastranila, uhvatila se loših momaka, lošeg društva i propatila jako. Kada sam se upisala na fakultet niko me od profesora nije šljivio ni jedan posto. Srušio mi se ceo roman o fakultetu koji mi je majka godinama ispredala. Studirala sam dve godine u inostranstvu, opet uz crna i teška iskustva, bez uspeha. Pauzirala sam godinu dana, potom se upisala na fakultet da bih nastavila studije, ponovo uz velike poteškoće i bez mrve interesovanja za gradivo i struku. Za sve to vreme lutanja i traženja sebe, moja majka me je samo psovala, klela, proklinjala, obećavala pomoć i podršku, držala se toga jedno vreme, a onda sve ispočetka, upoređuje me sa drugima, nabija komplekse… Dugo mi je trebalo i još uvek se oslobađam negativnih osećanja. To što mi se desilo i što mi se dešava su samo ružna prošlost i sadašnjost, ali nikako ne i odraz toga koliko vredim, koliko sam inteligentna, sposobna i koliko sam željna toga da sebe u nečemu pronađem bez straha da budem srećna i uspešna. Njoj se to ne može objasniti tako da nastoji da mi svojim pridikama dodatno zagorča život. Njoj nije jasno da ta deca sa kojom me upoređuje verovatno nemaju posla, a ako ga i imaju sigurno nisu srećna i zadovoljna onako kako ona misli.

Ona ne zna u kakvoj se zabludi nalazi što misli da bi to mene učinilo srećnom. Ja ne likujem nad tom nesrećnom decom već se trudim da sebi nađem mesto pod suncem. Kada joj govorim da želim da pronađem sebe, ona mi govori da bi to trebalo da uradim malo brže jer niko neće čekati mene da se pronađem. Govori mi da ako ne želim da studiram, moram da nađem sebi posao da radim. Kada me vidi da pišem dobija nervni slom i kune me da nikad ne uspem u pisanju. Ne tražim više od nje da me razume. Ne mora to niko jer ja sebe najbolje razumem. Ja nemam vremena da se sa bilokim ubeđujem tako da dok ona plače i viče, ja ne žalim godine poraza, lutanja i suza jer sada sedim, pišem bez prestanka, jer to sam sada ja.

Radmila Stolić