Foto: 
Alexandr Shephchenko

Rob koji nije želeo slobodu

Iako još nisam dotakao šezdesetu godinu života moj pušački staž iznosi 50 godina. Danas posle samo mesec dana nepušačkog staža, dok ovo čitam ja se ježim. 

Koliko juče potajno sam smatrao da bi likovi poput mene trebali da do kraja života dobiju besplatnu dnevnu dozu cigareta, ili neku drugu vrstu stimulacije.

Zašto da ne? Zar se ovakvi nisu naplaćali proizvođačima duvana? Pa i u penziju se ide sa manje staža. Ako ovakvi kao ja nisu unapredili duvansku i napunili džepove proizvođačima, državi i trgovcima onda ne znam ko jeste. Zar ja na primer nisam živi dokaz da pušenje ne ubija velikom brzinom? Možda je uz malo njihove velikodušnosti moglo da se dokaže da pušenje ne ubija uopšte. Ipak, pušenje ubija.

Ja bih kao dobar trgovac ili proizvođač cigareta našao načine da stimulišem sve te nesrećnike i usput reklamiram sebe odnosno njih. Naravno to se neće desiti. Ali to jeste razlog više za trajni razlaz sa cigaretama.

Mudri Kinezi su to davno objasnili. U početku čovek uzima drogu. Zatim droga uzima drogu. Na kraju droga uzima čoveka.

Svi nasuprot mene (političari, proizvođači, poreznici, tvorci raznih antipušačkih kampanja …) smatraju da ja moram da budem pušač. Samim tim zašto bi mi dali bilo šta? Ja nisam penzioner kojeg treba dodatno stimulisati pred izbore. Ne. Ja sam gore od toga. Ja sam rob koji ne želi slobodu. Takvi uvek glasaju protiv sebe - za gospodara. 

Zamišljam kako mi nekoliko proizvođača cigareta šalje dopise nudeći mi mogućnost doživotne besplatne konzumacije cigareta po izboru, dok ja ne mogu da se odlučim s kim bi sklopio jedan takav ugovor. Nekad to beše meki sarajevski Marlboro. Posle mi je više prijao Pal Mal bez filtera u kutiji boje trule višnje. Pre i posle pomenutih cigareta je bilo svega sem ekologije, Bože me prosti.

E pa, Gospodo robovlasnici, malo ste se zaneli. Uprkos vašim iskrenim, u stvari prljavim kampanjama i trikovima kako bi nam cigarete uvek bile na pameti (samo se o tome radi) ja već imam mesec dana nepušačkog staža.

Iskreno već neko vreme nisam znao šta bi s ovom „vezom“. Malo mi je bilo žao razlaza po sistemu oboje smo nesebično ulagali u druženje i razvijanje odnosa. Ispašće da sam ja cigarete samo iskoristio onako muško šovinistički. Da sam prećutno slagao da nemam nikog sem cigareta i da se zbog toga nisam odvajao od njih. Jer sad je ispalo drugačije. Svesno sam zaboravljao da sam vrbovan kao pionir maloletnik. Govorio sam da su cigarete moj svestan izbor, da uživam u njima, stimulativne, kreativne, da leče sidu (koju nemam), da nisu ludi Indijanci … 

Grozim se sebe. Koji sam ja manipulator. Decenijama veran cigaretama. Više sam pazio na njih nego na sve ostalo. Bukvalno nismo se odvajali od moje desete godine. Na kraju svako odvajanje je samo pojačavalo našu vezu.  Sad sam ih zgazio kao da su poslednji pikavac.

Bila je to ljubav. Bilo mi je stalo. Bio sam zaljubljen, pa mi ništa nije smetalo. Ni godine, ni (mnoge) bivše veze, ni sumnjivo društvo, ni dobronamerna upozorenja … ništa kod mene nije izazivalo sumnju. Svaka prepreka je bila samo test naše trajne veze.

Ne znam da li sam ja umeo sa ženama ili su žene umele sa mnom. Samo znam da nikad nisam ni pomislio da tu nešto nije u redu i da bi možda sreću trebao da tražim s istim polom. U dužem periodu života rado  i kooperativno sam dozvoljavao lepim ženama da me isprobavaju ostajući im veran na svoj način. Isto tako sam menjao i probao cigarete, čini mi se na obostrano zadovoljstvo.  

Kasnije kad sam ukapirao da je moja ljubav prema cigaretama zloupotrebljena pokušao sam da dostojanstveno odem. To mi nije baš pošlo za rukom, ali sam ipak otišao.  

Učili su me da svetu pokazujem samo poker lice, ali sam tokom apstinencije nekoliko puta ispoljavao znake nervoze. Nemoj da se mučiš, govorila mi je pokojna majka. Zapali. Mnogo puta sam je poslušao radije nego da neko pogine tokom nikotinske krize (ozbiljan sam).   

Još jednom sam prošao put od prve cigarete, tačnije prvog uvučenog dima do trenutka kad sam odlučio da zaboravim kad sam u sebe uneo poslednju cigaretu.

Onda sam pomislio kako mi je to najvažnija odluka koju sam sproveo u životu i obećao sebi da neću da budem kao gomila idiota bivših pušača koji non stop pričaju o štetnosti duvana.  

Nije bilo lako i ne bih se kurčio nekom kao čvrstom voljom, nepokolebljivom odlučnošću i drugim „nadmoćnostima“ nad jadnim pušačkim robovima kojima to ne polazi za rukom. Ni meni mnogo puta nije uspelo ali sam znao da hoće isto onako kao što sam nekad znao da neće.

Zaključio sam i da bi najbolje bilo da ćutim, da se ne bi brukao. Planetarno ne postoji budala koja trči polumaraton i puši. Da li je to u meni radio razuman čovek, glupa životinja ili rob?

Iskreno navijao sam da ostanem strastveni pušač koji dnevno istrumbi jedno šest, sedam cigareta, počev od prve uz jutrarnju kafu do one večernje pred spavanje. Konzument duvana u meni je prihvatao takav dogovor sa mnom. Iako to nikog i ništa nije ugrožavalo cigaretama se na moju žalost to nije dopadalo. Gurale su me u ropsko posesivni odnos u kojem se broj cigareta neprekidno povećavao. Zato su na kraju „popušile“ i ostale bez pouzdanog marljivog  roba koji sad može ne samo da ih zgazi već i da ih zapiša ako treba. 

Na žalost ali iskreno žao mi je što jedan krajnje racionalni čin moram da smatram svojom  najodlukom u godini koja odlazi.    

Savremenom čoveku koji zaboravlja koliko je bedan u poređenju s onim što čovek može da bude - odričem pravo da prošlost i budućnost meri sopstvenom merom - Česlav Miloš (Zarobljeni um).

Komentari

Komentari