Ružna pruga, naša tuga

Kažu ljudi da gde ima dima ima i vatre, pa je logično da gde ima pruge ima i pružnog prelaza. Da bi se osigurala bezbednost vozača i putnika, na pružnim prelazima se postavljaju rampe. Ipak, postoje špekulacije da rampe mogu biti uzrok saobraćajnih nezgoda sa povredama i smrtnim ishodima. Kada pospani ili blago pripiti vozač u žurbi očepi gas, nije u stanju da blagovremeno zaustavi vozilo kada nailazi na spuštenu rampu, pa se spiči u rampu i odmah promeni destinaciju ka najbližoj bolnici ili ka nebu. Pojedini užurbani vozači balkana u nedostatku strpljenja često praktikuju veleslalom na pružnim prelazima, i vešto se provlače između spuštenih rampi, ako ih ima, jer vreme je novac i šteta ga je protraćiti na čekanju. A onda naiđe mnogo jači igrač koji napravi malo nereda, i ako užurbani vozač počne da traći vreme u bolnici, može smatrati da je rođen pod srećnom zvezdom.

Ispravnost rampi na pružnim prelazima se ne dovodi u pitanje, jer po rečima svih ministara saobraćaja, rampe su državno vlasništvo i kao takve ne mogu biti neispravne. Neke rampe možda ne funkcionišu kako treba, ali to je samo zato što nisu podmazane, jer je cena maziva visoka i ne uklapa se u budžet. Ipak, mazivo za podmazivanje ljudi je mnogo jevtinije i efikasnije, a često je toliko jevtino da je dovoljno biti član naprednog čopora divljih pasa Uzbekistanskog dela Balkana. Jedino napredno što je napredni čopor postigao je napredno unazađivanje i upropašćavanje zemlje za koju se patriotski hrabro busaju u grudi, što je dovelo i do  vrlo napredno unazađenih pruga i pružnih prelaza, sa rampama ili bez.

Ako uzmemo u obzir da je brzina kretanja naših vozova malo veća od brzine puža na kokainu, sasvim je razumljivo da rampa na pružnom prelazu nije ni potrebna. Naš premijer se kune tuđim životima da nisu svi pružni prelazi obezbeđeni rampom zbog nedostatka ekonomskog opravdanja za gradnju rampe. Iz ovoga se može zaključiti da je cena izgradnje rampe na pružnom prelazu daleko veća od cene ljudskih života koji se nepovratno izgube kada voz prepolovi autobus sa sve putnicima.

I železnički saobraćaj ima svoja pravila kao što je usporavanje šinskog vozila pri nailaženju na pružni prelaz i zvučno oglašavanje, ali mašinovođa ponekad utripuje da vozi Meklarenov bolid za veliku nagradu Midorijame, u želji da dokaže da brzi vozovi Srbije mogu da pariraju šinobusima Japana. Ukoliko japanski voz zakasni na odredište samo jednu sekundu, inženjer koji ga je konstruisao sebe smatra nedostojnim i izvršava samoubistvo zbog sramote. Ako vozovi Srbije stignu na odredište sa zakašnjenjem od samo nekoliko sati, to se smatra neverovatnim uspehom, zbog kojeg se nagrađuju oni koji sa železnicom nemaju nikakve veze. Kada bi se nadležni organi železničkog saobraćaja u Srbiji ponašali kao nadležni u Japanu, mortalitet u Srbiji bi bio drastično povećan, što bi bilo prikazano kao još jedan uspeh naprednog čopora. Obzirom da Japan ima mnogo više stanovnika od Srbije, bilo bi poželjno iseliti napredni čopor u Japan, tek da i Japanci osete blagodeti srpske politike i poslovanja. Pa, Srbija je Srbija, a Japan je samo Japan, ali i hiljadu godina unazađen Japan bi još uvek bio pet hiljada godina napredniji od Srbije.