Sada znam

Sada znam, oče, šta je trebalo raditi! Sada znam. I verujem da, opet, ne znam baš sve jasno, ali za ubuduće biće dovoljno. Ta buđenja, ta svesnost, jasnoća misli i osećanja, mojih prema drugima, tebi, to je ono što propuštamo iz čistog neznanja. Nekome je dato da to shvati i eto sreće! Sada, ne želim da propustim ni jedan tren, ni jednu mrvicu šanse da pokažem, dam, stvorim, pretvorim ljubav u sebi, za sebe, drugome. Nismo se dovoljno gledali u oči. Nismo dovoljno pričali. Otuđeni smo bili, naivni, sa strahom prema ljubavi i nežnosti. Šteta, baš, šteta. Otac si mi bio i to skoro savršen. Da, kao autoritet, glava porodice, neko prema kome sam osećala strahopoštovanje. Vremenom sam se menjala, prestala da vagam i osuđujem, naučila da volim. I pomislim, ko zna koliko puta si želeo da me zagrliš, ili sam ja to želela, ali, bože moj, to bi bila glupost tada, u ljubav se nije verovalo. Ta zaleđena, zarobljena, nesvesna ljubav koja strpljivo čeka svoje vreme na putu emotivnog odrastanja, to je Bog za mene. Ona čeka i ćuti i čeka i raste. Pred tvoju smrt sam je videla. Sve sam tvoje videla: ljubav, brigu, radost, možda i suze, iako te nikada nisam videla da plačeš….Samonikli, stvrdnut kao zaleđena zemlja, jak kao div, a dečak u duši.

Sada.

Otvori okice milo moje! Daj mi te zenice da vidim, da se utopim u čudo života, u ljubav, da se ja ponovo rodim svakim tuđim rađanjem! Maleno, veknasto telo se meškolji. Gle, ovo je čovek! Čudo! Prstići se nesvesno obavijaju oko mog prsta, usta se puće, obraščići se rumene. Rasti maleno moje! Prvo što ću te naučiti je da me gledaš u oči. Možeš i da ćutiš maleno moje, mislim da ću umeti da ti prenesem ljubav samo pogledom i osmehom. Proteže se, kmeči, čini se da ne zna ništa. Otvara oči. Za tren se gledamo. Vidim te, oče, tu si. Smešiš se. Sada znam da i ti znaš šta je ljubav.