Sama si birala

Zaljubila si se. Uživaš u svakom trenutku od jutra do sutra, u danu isto kao u noći, u četiri zida isto koliko i među ljudima. Sve ti je lepo. Svi su ti lepi. I to traje. I divno ti je i sa njim i kad misliš na njega, i kad je kraj tebe i kad mu nedostaješ. I onda rešite da ozvaničite svoju ljubav, jer vi jedno bez drugog ne možete, jer ste srodne duše, dve polovine kruške koje se savršeno uklapaju. Uzbuđeni ste, dani lete, organizacija, veliki planovi za taj veličanstveni dan, veliki planovi za svetlu i sigurnu budućnost. Osim što se ispostavi da je taj dan sve osim veličanstven, ukoliko pod veličanstvenim ne podrazumevaš kič koji vrišti iz autfita i manira svake druge zvanice. I osim što se ti veliki planovi i svetla i sigurna budućnost ispostave kao skoro nemogući za ostvariti.

Ah, kako ste srećni! I kako vam zavidim na tom jednom, beskrajno srećnom, kratkotrajnom trenutku, za koji naivno verujete da će trajati zauvek. I koliko ga voliš, koliko je on dobar, koliko te samo voli i ljubi i pazi i mazi...

Onda se podrazumeva da je vreme za razmnožavanje, jer tetka iz Leskovca i strina iz Mačkata neće oka sklopiti dok se to ne desi, a ti im duguješ bar toliko, obzirom da ih nikada nisi ni upoznala. A drugo, ne želiš valjda da njegova bliža i dalja familija živi u ubeđenju da si ti jedna obična, jalova i felerična gradska devojka? A on te voli još više i ne želi nijedan trenutak bez tebe, gde je on, tu si ti, gde si ti, tu je on, gde ste on i ti, tu ste vi.

Dok gegaš po kući pridržavajući svoj ogromni stomak i nemaš volje da pomoliš nos napolje, on ti se izvinjava što izlazi sa društvom, sa beskrajnim osećanjem krivice koji prosto vrišti iz njegovih očiju, dok ti čekaš kod kuće, neumorno negujući ljubav prema vašem zajedničkom cvetu i nimalo ti ne smeta. Tebi nije do toga. Neka ga. Uskoro ćete imati nešto zajedničko što će ga zadržati kod kuće i zbližiti vas još više. Neka ga. Nek uživa dok još može.

Došao je i taj dan. Vraćaš se kući sa zamotuljkom u rukama i prazninom u stomaku, na sve strane pršte suze radosnice, dolaze gosti, raduju se, čestitaju, a ti čekaš trenutak kad ćete ostati sami i napokon početi da živite samo svoje živote i usredsrediti se na taj novi koji ste zajedno doneli na svet. Da, on će biti divan otac...

Ovo je već  ko zna koja subota koju provodiš sama, ljuljajući dete u naručju, trudeći se da se otarasiš nervoze koja te danima savija do zemlje, da duboko gurneš one reči koje i dalje ne izgovaraš, kojih se i dalje bojiš i zato ih ćutiš.

Sad ti je već svejedno da li je subota ili bilo koji drugi dan. Subota je za izlaske sa ortacima, radni dan je za spavanje i ispijanje piva u komšiluku. Ali ne shvatam šta ti smeta. Po ceo dan si u kući, jedino o čemu treba da vodiš računa jeste to dete, da ga nahraniš i presvučeš, eventualno da svaki dan u isto vreme imaš gotov ručak na stolu, ali ne i bez supe, jer on voli supu, a i zdrava je. I večera, naravno. Ponekad samo za više ljudi, trojicu-četvoricu drugara sa kojima bi on bez najave banuo na klopu. Brisanje prašine, usisavanje, pranje sudova, peglanje, otiranje... Pa to su sve usputni poslovi koje možeš obaviti u pauzi između izlaska na terasu radi kačenja veša i kupljenja istog koji se osušio, kupanja i povijanja, hranjenja i uspavljivanja. I dalje ne shvatam zašto se žališ. Dok on radi, privređuje, dok se on trudi da drži sve konce u rukama, ti se šetkaš po stanu, pereš, čistiš, brišeš i šta sad? Šta očekuješ? Medalju? Hah...  Ništa nije nemoguće. Sve ćeš stići, sve možeš, ako dovoljno želiš. Svoje spavanje između tri i pet ujutru skrati seko na sat vremena pa da vidiš kako se može. I ne budi smešna. Ne izbegava on svoje obaveze. On je umoran. Ti nisi. Ti si u kući. To ne podrazumeva nikakav posao. Jer, ako ti ne spremiš ručak, ne počistiš, ne obrišeš, ne ispeglaš, zna se, svi ti poslovi sami će se odraditi. Ti nastavi da titraš. Jer on je taj koji zarađuje. On je taj ko je glava porodice. On je taj koji je pravi. On je taj koga si izabirala, iako ne i onakav kakvog si birala. 

Bojana Ćebić Miletić