Samo ćuti

Ćuti izdajice. Ćuti, kažem ti, telo moje koje se kreće hodom pijanca, što smeje se, ono nije moje, ne, dok stojim i gutam hladan vazduh januara, plačem, jer plaćam nečiji tudji danak. I sad, pogrbljena ko starica, pod ruku hvatam svoju ćerku i želim da potrčim jako, ali desna noga se sapliće i maestralno poklekće, poljubiću beton goli.

Zaustavljena na par koraka od betona, ispravljam se nekako i stojim par minuta, gledajući u osvetljen deo ispred prodavnice. Umor mi izlazi iz očiju, poput varnica, nemam daha, ali pričam i pričam. Osećam sa neke kuće dim od loženja i on me guši. Šta li to lože, majku li im, ugalj, šta li je? Ispustiću dušu tu pred kućom, na zavijutku prvom preko puta kapije od betona, kad si me jednom ovlaš poljubio, ko da zid ljubiš. Moj napor ti se činio premali. I to mi je navodno ljubav, za sekundu si prošao mojim mislima, a sad moram da pazim da ne zgazim u neku rupu. Trotoar je pun rupa, neravnina, pun prepreka za neposlušnu nogu. Pored nas prolaze deca, mrak je, niko ne vidi moje lice, mogu da se kliberim, smejem, pričam gluposti. Deca rade šta im se radi, ne bi me videli ni da se prospem tu, na putu. Deca ne vide, a odrasli se prave da ne vide.  Ah, svete, svete, što slep si, ko putnik na brodu bez kompasa. Umreću, a željna ostaću zagrljaja, mislim, ne želim da slutim, jer slutnja potvrdjuje setne misli pretvarajući ih u istinu.

Dolazim kući i puštam tango, Querer što peva Frančeska Gagnon, hoću ja da tako pevam, da igram... Hoću i ja da plešem, da živim. Hoću i ja... Eto vidiš li, majko, zašto sam tako tužna. Vidiš li okrutnost tog nesvesnog što me muči godinama, dok se grlo grči, žedno bi da pije sa izvora vode? Vidiš li okrutnost sveta i kako me sve boli?  Kao dete kad u izlogu gleda slatkiše. Da, majko,  ja sam Oliver Tvist što željno gleda u izlog života, shvatajući da nikad neće probati grickalice što mame. Pa šta onda? Onda ponavljam sebi kao kakvu mantru: "Zaviri u sebe, radost i isceljenje je u tebi, nikako spolja. Raduj se, raduj se u sebi, ima nečeg u radovanju. Gledaj, gledaj očima zavodnice, jer svet je njen, gledaj i osmehuj se, glumi sreću koju nemaš. Voli, mnogo voli sebe, budi najbolja verzija sebe koju želiš upoznati, budi, budi ono što si ti zaista." Da li je to mogućnost ili zavaravanje? Pre će biti zavaravanje, bude ti bolje od tih misli da nije onih drugih, loših, što ti uporno govore da nije moguće da živiš ko sav drugi svet.

Ne znam ništa više od onoga što sam znala juče. Idem da se istuširam sa mirisnim, ručno pravljenim, sapunima i tuga će se preobraziti u sreću za par sati. Ako je i toliko, dovoljno je, barem za sad.