Samo se straha bojim

S njim se upoznamo i pre nego se rodimo. Strahuju naši roditelji umesto nas nerođenih i tako se još u majčinoj utrobi upoznamo s njim.Strahuju hoćemo li biti ''zdravi i pravi'',što često ume svašta da znači. Strahuju  dok se rađamo i odmah iza toga, da li ćemo plačem svojim oterati bar jedan strah. Posle, majka se boji da neće imati dovoljno mleka, otac se boji da nas uzme u ruke, onako majušne i lomljive. Posebna je priča kad stignemo kuči, zamotani i zapakovani, u trista čuda, samo iz straha, da se dete ne prehladi...a napolju, i unutar kuće 60 Celzijusovih kružića, recimo. Onda babe, tetke, strine i kume, prospu na nas svoju vreću strahova....crven končić obavezno oko leve ruke, protiv uroka, ne sme da spava na stomaku, da se ne uguši, nikako ne gasiti svetlo, ako plače, strah što plače, ako ćuti- strah što ćuti...ma, strašno! onda se nađe neki pametan pedijatar pa vas isprepada na prvom merenju...ona sprava za mučenje beba - veštica, još iz doba inkvizicije, gde vas rastežu i kao mere visinu, ili dužinu, a nijedno nije valjana reč...a vama se čini da to traje čitavu večnost, i bojite se da nikad neće prestati! Kad krenu prvi grčevi, s njima se strahovi vaših bližnjih nazidaju do prvog sprata. I taman to prođe, krenu zubići i eto ga opet, strah kao vrata, od povišene temperature, od upale desni, od mogućnosti da ćete progutati nešto od onog što bezglavo trpate u usta i grickate bezubim vilicama. Posle dođu prvi koraci...strašni, prestrašeni...prepadnete se od samih sebe kad stanete uspravno, pa vidite svet iz te perspektive. Pa krenete, i naravno, padnete. Vama bi bilo zabavno to padanje i ustajanje, ali, hoćeš, tu su odrasli da se isprepadaju, i naravno, nauče vas još jednom strahu. Strah od padanja je, inače, jedan od najdugovečnijih, posle, kad odrastemo. teško je odupreti mu se. Bojimo se padova, svih vrsta.

Elem, posle prohodavanja i padanja, poseban je i takođe večan, strah od napuštanja. Od ostavljenosti. Taj se strah najbolje neguje upisivanjem i odvođenjem u jaslice, ili vrtić. Ime jaslice je isto kao i vrtić, potpuno neodgovarajuće, ali to nije tema...Tu se upoznte s novim vrstama straha,  koje će vas, takoreći, pratiti celog života. Prvi i najvažniji - strah od neuspeha! Crtež, na kome bi trebala biti vaša mama izazove salve smeha, jer mama najviše liči na šlogiranu buba - rusu, pesmica koju ste naučili za prvu priredbu nikako da izađe kroz stisnute zube, a svi gledaju u vas i krste se, dok se loše našminkana vaspitačica hvata za glavu i po sedamnaesti put svira uvodne taktove posle kojih biste trebali da odcvrkućete-Deca su ukras sveta! Jesu, kako da nisu, al' u pesmi...

Onda počinju oni napredniji strahovi...od nepripadanja grupi, od boravka u prirodi u trajanju od sedam katastrofalnih dana, od onog velikog, najvećeg baje u ekipi za mali fudbal koji vam izbije loptu iz ruke i još se smeje, onako podlo, i otme vam užinu ako je nešto što mu se svidelo i od one male pegave sa kikicama i mašnicama što neće nikad da stoji pored vas u redu i tako u nedogled. Strah od polaska u školu, kojom vas plaše čim se malo opustite, pa od prvih ocena, i od policajca koji šeta holom, a vi ne znate jeste li u školi ili na informativnom razgovoru. Dođe tu i strah od injekcija, od  brkate laborantkinje koja vam je, onako od oka proburazila venu, kao da ste joj najcrnji neprijatelj, od komšijinog velikog, rundavog psa koji samo na vas laje kad prolazite pored kapije, od koluta napred i još gore, koluta nazad, na času fizičkog obrazovanja i vaspitanja (bože sačuvaj, kakvog naziva za školski predmet)... Dođu na red i prva ozbiljna zaljubljivanja, pa se bojite da svi vide kako vam na čelu piše da ste se zaljubili, i u koga… Strah od sad već tradicionalnog, maturskog ispita , posebna je priča. Tu se roditelji, ostatak familije oopet dobro potrude da se plašite i na sam pomen slova M , kao mature..a strah zbog mogućeg neupisa u željenu srednju školu, tek je primer za udžbenike.

Kad sve to nekako preživite i provučete se bez težih posledica kroz srednju školu, svi ti nataloženi strahovi  tek onda počnu da bujaju. Susret sa studijama, nemogućim zaposlenjem, ili besnim šefom koji vam vedri i oblači umesto meteorologa, susret sa familijom izabranice(ka) srca ludog, susret sa imanjem i nemanjem, para, sreće, slobode, snova, nada,susret sa samim sobom, na koncu svega...sve je obojeno strahom. Neki kažu- ne boje se, ničeg, ili samo Boga na primer...a lažu, jer je strah ugrađen u njih, kao sastavni, neodvojivi, komad kamena temeljca koji ih određuje svojom težinom.

''Da bi vladao svojim strahom, čovek mora da bude hrabriji od njega.'' ,napisala mi je ovih dana, kao posvetu, u svojoj knjizi, draga prijateljica. Jutros sam otvorila njenu knjigu,  pogledala svoje strahove u oči, izdržala pogled, oktobar je, 2017, ponedeljak, blago rumena jesen, imam 45 i ničeg se ne bojim, osim straha.