Savremeno doba, mitovi i fantastika

U svom pogovoru Evoline knjige Misterija grala, Kjara Neroti posmatra Srednji vek (odnosno „Mračno doba“) kao tip mitske svesti. Deo onoga što ona govori o percepciji Srednjeg veka, primenićemo na razmatranje mitova i fantastike. Na početku ona predstavlja zablude evolucionističkog pravca tumačenja istorije, koji Srednji vek (doba mitova) tumači kao detinjstvo čovečanstva, posle pada antičkog sveta. Ovakve zablude bile su veoma raširene.

Pošto je moderna tokom Velikog rata pokazala svoje pravo lice, počinje polako otklanjanje ovih zabluda. Tražen je zajednički koren sukobljenih Francuza i Nemaca i on je mogao biti nađen u Karolinškom, odnosno Svetom rimskom carstvu. Takođe pojavila su se preispitivanja samog modernog načina mišljenja. No to je sve moglo ostati ograničeno na medievaliste, te ideološke tradicionaliste i umetnike tog pravca (što je uostalom bio JulijusEvola, za čije delo je Kjara pisala pogovor).

Bio je potreban udar u svetu kulture i publicistike uopšte. „Prvi i najvažniji potvrdio se ogromnim uspehom koji je postigao roman Gospodar prstenova, objavljen u Italiji 1970. godine. Tolkinov bum je zapravo ukazao da su modeli i ideali izvučeni iz duha koji je obeležio Srednji vek i dvorsku literaturu u velikoj meri fascinirali čoveka naših dana, a posebno mlađe generacije. U osnovi Tolkinovog dela utkani su srednjevekovni mitovi i simboli koji se provlače u celokupnoj zapadnoj tradiciji: taj svet sačinjen od viteške časti, epike hrabrosti i žrtvovanja za ideal koji je viši od bilo kakve ideologije, osećanja svetosti, borbe između Dobra i Zla, prisustvo magije i čudesa ujedinjeni sa odbacivanjem tehnike i drugačijim odnosom prema prirodi, idealizovani srednji vek, učinili su se mnogima kao jedino spasenje pred katastrofom savremenog sveta.“

I ne samo to! „Onaj kome je Tolkin bio blizak, želeo je da i na drugim mestima pronađe taj duh i te vrednosti, pa se tako s jedne strane razvila fantastična književnost, propraćena filmovima kao što su  Ratovi zvezda ili Eskalibur koji su nastali iz tog duha i koji su doprineli njegovom širenju, a sa druge strane krenulo se u potragu za izvorima.“

Međutim, ova promena nije „pala s neba“. U prethodnom veku došlo je do radikalne promene perspektive. „Ako je još romantizam naslutio lažnost ideje napretka, krajem 19-og i početkom 20-og veka ova svest se sve više širi. Na filozofskom polju od Ničea, koji prvi raspravlja o linearnoj koncepciji vremena u prilog cikličnoj koncepciji starih, i Bergsona, sve do Bendžamina i Bloha koji diskutuju o 'istoriji' kao takvoj, prisustvujemo dekonstrukciji vremena i istorije.“ Dodajmo tu i koncepcije kulturnog relativizma (i takođe cikličnog vremena) kakva su ona Osvalda Špenglera, po kojem postoje različite kulture koje neumitno prolaze kroz iste faze nastajanja, razvoja i smrti; i evroazijca Nikolaja Trubeckoja koji se obračunao sa zabludama evropocentrizma.

I ne samo to! „Tehnički razvoj, doveden do krajnosti, pokazao nam je da je ideja progresa isprazna, jer se njena krajnja vrednost sastoji u postizanju uslova kojima bi bio moguć uvek novi napredak, ali negiranjem postojanja konačnog cilja čitav ovaj tok gubi na značaju… Ovo kretanje prati kriza razuma na način na koji su ga shvatali prosvetitelji: naučno istraživanje treba da neprekidno prevazilazi sebe, postižući s jedne strane rezultate koji se sve više udaljavaju od javne percepcije, dok se sa druge strane ponovo otvaraju vrata kategorijama mogućnosti i čudesa. Mehanizam se posve stavlja po strani, evolucionizam se stavlja u pitanje, dok kvantna fizika izgleda potpuno drugačije od tako sigurne i čvrste njutnovske koncepcije razumevanja i izražavanja strukture stvarnosti. Naučni relativizam dozvoljava shvatanje da je ceo naš sistem u suštini konvencionalne prirode i da ne može realno da prodre u prirodu onoga što nas okružuje, najviše što se može jeste da se ustanove određeni zakoni koji ni sami nisu ontološki zasnovani. Potreba ustupa mesto mogućnosti, ponovo se otvaraju vrata postojanju Misterije.“

Ivan Vukadinović