Savršeno popodne

“I stand up next to a mountain
And I chop it down with the edge of my hand
Well, I stand up next to a mountain
I chop it down with the edge of my hand
Well, I pick up all the pieces and make an island
Might even raise a little sand

'Cause I'm a voodoo child
Voodoo child…”

Jimi Hendrix – Electric Ladyland 1968

Poslednji dan meseca septembra. S obzirom na to da leta praktično nije ni bilo sudeći po prosečnoj temperaturi i količini kiše koja je padala, ovaj 30.09 i nije tako loš. Prognostičari najaviše nekih 24 stepena. Izgleda da su ovaj put stvarno i bili u pravu. Maskirni šorc i crna majica će biti dovoljni za izlazak iz kuće u tri popodne. Za svaku slučaj, u ranac sam ubacio  jedan lagani duks i rezervnu, opet, crnu majicu…čim zađe sunce ima da zahladi…bolje biti pripremljen. Tako opremljen, sa rancem na leđima. obaveznim slušalicama, od MP3 plejera, u ušima i uredno pripremljenim praznim želucem krenuo sam, sa relativno toplog novobeogradskog asfalta ka hladovinom, koju još uvek prave visoke, sad već žućkaste krošnje, drveća, ušuškanom čuborskom parku…

Matori me je zamolio, još pre neki dan, da svratim do njega da mu pomognem da izbaci neke  stare stvari iz kuće i da neke stvari u kući zamene mesto nalaženja. Nešto kao prolećno spremanje koje kasni oko pola godine. Naravno, da me ne shvatiš pogrešno, Matori nije matori u smislu ćaleta, nego jednostavno Matori uzimajući, kao otežavajuću okolnost, u obzir činjenicu da je u našoj ekipi, jednostavno, najstariji. Rekao sam mu da ću doći, nema frke, samo naravno da spremi nešto za iće i piće, da se vorkeri nahrane i napoje. Obećao je da će da napravi prebranac. Ja sam, za svaki slučaj, poneo kilo domaće šljive koju je Ica pripremio za Matorog. Mejd baj Icin ćale, dajrekt from Vlasotinac vilidž.

Na bus stanici gužva. Iako nije špic, ljudi ima k’o pleve. Čekam osamdeset trojku, bus koji spaja Zemun sa Crvenim krstom. Naravno da je ful. ‘Ajmo malo, sredina…pokušavam da se dokopam srednjeg dela žutog autobusa, donacije naroda Japana izgužvanim beograđanima. Kad često koristiš gradski prevoz lako se navikneš na smanjen broj autobusa, na gužvu u njima…a o mirisima i da ne govorimo. Naravno da sam čekirao kartu za prevoz. U sluškama piči Džimi Hendriks, Krostaun trefik…eh…

Od bus stanice do Matorog nema mnogo. Desetak minuta pešaka, dijagonala kroz čuburski park. Prijatna hladovina. Majke koje pokušavaju da se izbore s malom decom, lokalni sede na klupama čitaju novine ili hrane golubove, poneki pas lutalica, koji i ne pomišlja da skloni jezik sa muda, dok opušteno leškari ispod drveta i moja malenkost sa rancem na leđima. Zašto li mi je plej lista na plejeru sastavljena isključivo od bluz standarda?

Brzo sam stigao. Ulazim na kapiju, pa kroz malo dvorište i direkt u kuću. Matori, onako sav beo od kreča po rukama i faci, viče da upadam. Stavljam ranac na fotelju, ubacujem cvidže za sunce i MP3 plejer, a vadim kilo šljive, u litarskoj flaši od kisele vode, i stavljam na sto. Da nazdravimo po jednu pre nego što uhvatimo zalet. Čini mi se da je malo jača, bar za moj ukus. Matori kaže da je taman kako treba, lepo klizi niz grlo. Valjda on zna. Godine iskustva su u pitanju. Sad da te ne smaram o radnoj akciji koju smo imali, ali u principu, posao završava dva para ruku, jaka leđa i ključ okasta trinaestica. Krš stvari izbačene napolje, pored kante za đubre. Brzo će nestati odatle, siguran sam. Samo da nas komunalna policija nije izvalila. Miriše prebranac.

Oprao sam ruke, presvukao se. Iznosim veliki stoljnjak za sto u dvorištu. Tanjiri, pribor za jelo, rakija, kisela…sve potaman. Matori kreće da pravi paradajz salatu. Striktno samo paradajz i luk, na krupno. Ništa ulje, zabranio sam mu. Čekamo Lazu da nam se pridruži. Završio šljaku za danas i kreće prema Čuburi. Matori, u sred seckanja, uzbuđenim glasom konstatuje da nemamo hleb…a ni pivo. Dere se , kroz prozor kuhinje, da hitno zovem Lazu. Da kupi usput. Zovem…ne javlja se. Taman krećem da kuckam sms, kad mi zazvoni mobilni. Zove Neca da idemo negde do grada na piće. Samo ga preusmeravam na čubursku lokaciju. Doći će. Lazi saljem poruku da nam ne izlazi na oči bez ‘leba i piva. I dalje ne odgovara. Klopa je pripremljena, čekamo ostatak ekipe. Matori iz kuće pušta muziku. D kalt – fajer vuman, odzvanja dvorištem. Stiže povratni sms od Laze…”kakvu sam pičku video u busu…bruka”. Ma kakve ,bre, pičke… hlebaaaaa I pivaaaaa, alooooooo…

Konačno stiže Laza. Neca kasni. Nosi pivo, hleb…a i rakiju, domaće pogačice sa čvarcima, svašta nešto. Kreće krkanluk, Neca i dalje kasni. Prebranac, salata, ljuta paprika, kajmak, hleb, pivo, rakija, pivo, rakija, pivo, rakija…u krug. Matori kaže da je tajna dobrog prebranca u adekvatnom odnosu pasulja i crnog luka, 1:1 i mesnatoj slanini odgore kada se zapeče u zemljanoj posudi. Kako god, znam da je cela količinina nestala brzinom svetlosti. A i pivo. Neca se pojavljuje na kapiji u istom trenutku kada se i ja vraćam iz lokalne prodavnice zajedno sa podrškom iz Zaječarske pivare. Krug se ponavlja, ovaj put bez klope. Matori, specijalno za Necu, pušta sa ploče Džimija, Vudu čajld, njegova omiljena. Pivo, rakija, pivo rakija, pivo rakija. Neca nema zamerku na kvalitet šljive, kaže da je baš pitka, k’o mleko. Nezaobiliazni “palp i sajens fikšn” razgovori…šta bi bilo, kad bi bilo, s kojom bi bilo…ribe, harli dejvidson od tri soma dolara, goli u sedlu, Amerika, ribe, Amsterdam, hašiš, Mića limar koji restaurira stare američke automobile i izdržava tri bivše žene, ribe, kuća od hiljadu kvadrata sa bazenom i frižiderom za pivo odmah pored bazena, ribe…eh…

Noć se, već poodavno, spustila na Čuburski park. Nema više ni majki s decom, penzosa ni pasa lutalica… Jasno se vide obrisi starih kuća, mesec i zvezde. I četiri siluete za stolom u dvorištu. I prazne flaše rakije i piva. Sa zvučnika i dalje piči Džimi ovoga puta u obradi Ol along d voč tauer. Vreme za povratak u surovu realnost. Svako u svoju…

 Mladen DJomla Kostić