Šta je to u državi Danskoj? 1. deo

Internet je blagodet 21. veka, i tu nema dileme! O da, tačno je to što su mnogi od vas pomislili kad su pročitali ovu rečenicu ali, da li će nam nešto “ukrasti“ život i vreme, zavisi od nas samih.

Odlično se sećam vremena kada se za jedan seminarski rad morala prevrnuti gomila knjiga, kada je RTS bio jedini izvor informacija, i kada se u toku studiranja koristila oskudna literatura, izašla iz pera predmetnog profesora i koja je, između ostalog, bila uslov da se ispit položi. Profesor je morao biti siguran da je student dao novac za njegovu knjigu da bi dalje razgovarao sa njim, dok je kod nekih, kao što je slučaj sa poznatom nam Nevenom Petrušić, uslov bio da se kupi njen “Praktikum“, da bi se dobio potpis za overu semestra, a da li smo bili na vežbama, nije ni važno. Znalo se da je nešto trulo u državi našoj, mislim da je opet bila neka Jugoslavija, ne sećam se tačno koja po redu. I još je uvek trulo...

Nego, to se zna, sa internetom ili bez njega, svejedno; a ja da se vratim na priču iz Danske, koju sam pročitala na internetu, gde su akteri dva dečaka obolela od Daunovog sindroma. Nisam im zapamtila imena, a nije to toliko ni važno, koliko je važno to da su oni, nakon pojavljivanja na televiziji, koja je snimala emisiju o njima prateći ih iz dana u dan, postali miljenici nacije.

Takođe, roditelji koji imaju decu sa ovim ili sličnim problemom, imaju svu pomoć države, od nadoknade raznih vrsta troškova, pa do pomoći oko čuvanja dece na par sati dnevno, kako bi im se omogućio aktivan društveni život. Do punoletstva, korisnici nadoknade su roditelji, tj. oni raspolažu novcem koji dobijaju na ime pomoći, a kad deca postanu punoletna, ako su u mogućnosti, brinu o sebi, opet uz pomoć države. Roditelj, koji brine o detetu sa Daunovim sindromom slobodan je da odluči da li želi da radi ili ne, kao što u slučaju smrti oba roditelja, država, opet, preuzima brigu na sebe za ova lica.

Međutim, suština priče o ovim dečacima nije samo u tome da nam pokaže da ova lica mogu normalno živeti, nego da se u Danskoj, konkretno, stimuliše rađanje dece sa Daunovim sindromom, i pored toga što na početku same trudnoće može da se utvrdi da li će dete imati pomenuti sindrom i, shodno tome, donese odluka o njenom prekidu. Zašto? Zato što ako iskorenimo jedan hendikep, u ovom slučaju Daunov sindrom, pojaviće se neki novi, i da nemamo pravo da sami vršimo eliminaciju i određujemo ko je od nas bolji...

-nastavlja se-