Sviraj to ponovo, Sem!

Spavam na tvojim grudima svete. Slušam otkucaje tvog srca. Dobro je, još ima snage! Za ovaj tren moga postojanja i za ovu konačnost mog fizičkog bića, to je umirujuća činjenica. Tako je kada čulima osećaš svoju stvarnost, sve se svodi na “ja tako vidim, meni se to dešava, ja znam, ja sam to doživela“, a kada izađeš izvan tog kruga ili ti života jednog zrna peska, shvatiš da se vrtiš u krug kao konj koga čovek dresira. Nije život samo taj krug.

Kad razmišljam o samom postojanju, prihvatam činjenicu da smo svi originalni samim tim jer postojimo, ne postoji duplikat nas samih, ni u kom pogledu. Ali i pesak da ima svest bi to mogao da kaže. S jedne strane ništa čudno, a sa druge, samim tim što imamo ovu svest koju imamo mi smo, zaista, osim fizičke pojave, svi do jednog posebna bića. To je za dresiranog  čoveka bezvezna činjenica. Njemu su dovoljne društvene norme, kalupi, obrasci, utabani putevi i komfor koji znači sigurnost. I sve to treba da postoji donekle, ali, ono što ga čini stvarnim iznad stvarnosti je i ono što se čulima ne može dokučiti. Čudno je to da nešto što je meni sasvim jasno ne mogu rečima da opišem. Kada bih rekla da je to empatija, razumevanje, ljubav opet bih zvučala poznato i dosadno, ali jeste sve to i slično tim izrazima i još više od toga! Ako naše postojanje poredim sa muzičkim instrumentima, to je kao da vam je dato da budete gitara, e, sad, ta gitara može da ima sve žice , a i ne mora…kako nam je dato tako je, samo ne može ona gitara sa svim žicama da zvuči isto kao i ona bez jedne, dve ili svih žica. Jeste, može da se lupa po njoj i da se proizvode neki zvuci ali to nije njena suština. Dakle, teško je nekome bez žica objasniti lepotu muzike žičanog instrumenta,. Ne vredi. Slično je  sa obrascima koje usvajamo od rodjenja. Neko se nikada ne zapita da li je to što radi, razmišlja i oseća ispravno ili ne, njegova lična odluka ili ne, taj nikada nema pitanja, radi kako mu se kaže, kako je naučio, kako je već neko želeo da ga nauči, lenj i uplašen da sam svira, pa i da pokuša da svira …

O, ljudski svete, leglo laži, prevare, tuge i očaja! Ne daj se! Budi sam sebi najlepša melodija! Uzdigni se iznad zla, budi svestan, umij se lepotom, ogrni dobrotom, budi hrabar u svojoj nemoći i smiren u svojoj moći! Naštimuj se na sebe i sviraj!

Ništa dok  čovek samog sebe ne zavoli! Ništa dok ne zaroni duboko i hrabro u sve svoje strahove i ne otkrije blago koje on jeste!

Slučajni smo gosti na ovoj planeti. Ima nas svakojakih instrumenata: novih, polomljenih, malo oštećenih, sasvim uništenih, mi to ne znamo dok se ne suočimo sa svojim strahovima, sumnjama i iluzijama.

Čujem taktove poznate melodije. Slušam otkucaje svoga srca. Dobro je, još imam snage…