Tempo, tempo!

Kada bi dan trajao duplo duže, meni bi opet bilo malo vremena za sve što treba da se uradi! Pitam se kako u filmovima stignu da ujutru odu na trčanje, istuširaju se, doručkuju, srede i, pre nego što odu na posao, lepo popričaju, poljube svoje ukućane, dok mi ne stignemo ni da se posvađamo kao ljudi? I to radimo usput, a o tome da niko ništa ne može da nađe iako se kune da je ostavio na svoje mesto ili da je malopre bilo tu, neću da pričam. Ni za to nemam vremena, kao ni za onu kremu koju sam dobila za neki, tamo, rođendan, na kojoj piše da zaustavlja vreme. A kad bi nekim čudom mogla da zaustavi vreme, tek tad bi nastala panika da li ću stići sve da obavim. Nisam sigurna da bi iko razmišljao o tome da bi mogao to “vreme koje stoji“ da posveti sebi, kao što se ni krečenje ne pomera sa prvog mesta liste stvari koje obavezno treba uraditi na godišnjem odmoru.

Eksperti sa Zapada su, kako bi pomogli da se (ne)osećamo jadno i usporeno, ponudili rešenja u formi literature koja će nas naučiti kako brže da čitamo, pamtimo, naučimo strani jezik, povećamo produktivnost na poslu, skinemo kilograme...

Upecali smo se na mamac brzine koji dovodi do svega, sem uštede vremena, jer ljudi svakodnevno pronalaze sve više stvari koje moraju da urade odmah i opet se vraćamo na to da dan nije dovoljno dug. Ubrzanju je doprineo i tehnološki razvoj koji je učinio da budemo dostupni u svakom trenutku naročito kad je mobilni telefon u pitanju; ubrzale su se i aktivnosti koje upražnjavamo u slobodno vreme, način usmenog izlaganja, pisanja, radnji u romanima, serijama (osim ako ne dolaze iz Indije), filmovima...

Deca su najveće žrtve tempa kojim se živi, jer su opterećena obavezama od škole, preko privatnih časova do raznih vanškolskih aktivnosti, a sve to im onemogućava da uživaju u odrastanju i da se formiraju kroz igru, maštanje i detinjstvo bez stresa. Ukoliko se dete ne uklopi u tempo koji mu je nametnut, tretira se kao problem i upućuje stručnjaku od koga se očekuje da ga reši odmah!

Toliko smo ogrezli u brzini da nemamo strpljenaja za hranu, poštu, isporuku, ako svojim imenom ne potvrđuje da je brza, kao što nam se čini da je semafor prespor, prodavačica, kasa, konobar, kompjuter...

Da sve ne bi bilo tako crno, dolazi druga tura magle za prodavanje, u vidu kurseva joge i literature o samopomoći koji nas teraju da usporimo, jer, opet, eksperti sa Zapada, koji su vršili istraživanja, primetili su da ljudi na časovima joge rade neke asane nedovoljno zagrejani. Pretpostavljam da su to oni vratolomni položaji gde vežbači dube na glavi, stoje na jednoj ruci; znam, takođe, da, kad bih kojim slučajem to uspela da uradim, baš tad bi mi zvonio telefon. Nije teško pogoditi ko bi me zvao da kaže da su mi deca nevaspitana, nemaju vremena da se jave i da uopšte ne misle na babu. Nije ni njeno dete baš najvaspitanije, pa ćutim! Mada, nije isključena mogućnost ni da bi neko od njih zvalo da kaže da su se potukli i da požurim kući.

Malo je paradoksalno što su neki kursevi o usporavanju koncipirani tako da obećavaju da će se preporod desiti brzo, a knjige obećavaju promenu već nakon prvog čitanja, i to ne bilo kakvu, već temeljnu! Vreme koje ne dozvoljava ni usporavanju da opravda svoj naziv, već ga poistovećuje sa naglim kočenjem.

Može li se usporiti kad smo bombardovani reklamama čiji je moto Požurite, još malo pa nestalo, požurite, poslednja ponuda, požurite!?

Ima li u tempu kojim živimo kreativnosti? Svesnosti i prisutnosti koja će nas opomenuti da treba da slušamo sagovornika, da čujemo šta nam neko priča? Žurba je, u stvari, agresivna, nestrpljiva i ne dovodi do konstruktivnog razmišljanja, za razliku od tempa koji nam dozvoljava momente opuštanja i život bez terora reči morati. Prvo od nas pravi robote, a drugo nam dozvoljava da budemo ono što treba, a to su ljudska bića koja misle kreativno, intuitivno, široko, ne samo analitički, precizno i u žurbi.