Tri priče - Novac i postizanje lične harmonije

Možda postoje neki mali problemi koji se teško rešavaju. Sigurno postoje veliki problemi, koji se rešavaju veoma lako.

Ali, sigurno i je još jedno – mada je ljubiteljima literature o radu na sebi poznato kako uzrok problema često leži u neprihvatanju odgovornosti za sopstveni život, u emotivnoj blokiranosti, ili u nedostatku motivacije i snage, nije uvek tako. Slede priče tri osobe kojima ne nedostaju ni snaga, ni prihvatanje odgovornosti, ni emotivni impuls, uz to su i veoma plemeniti, ali se ipak nalaze u naizgled bezizlaznoj, tegobnoj situaciji – u « centrifugi ».

Monolozi koji slede su izmišljeni. Ipak, ne sumnjam da će svaki čitalac, bar u jednom od njih, prepoznati nekoga koga poznaje, ili čak sebe.

Namera ovog teksta nije da ugasi nadu, već baš naprotiv, da ohrabri.  Jer, izlazi iz ovakvih stanja postoje. Ne mogu se predvideti, već iskrsavaju, skoro kao deus ex machina, kada autori ovih, potpuno iskrenih i  tačnih  monologa, svoju priču sagledaju i iz drugih uglova, isto tako iskreno i tačno. Kada se scena, do tada obasjavana samo jednm reflektorom, osvetli i iz drugog ugla, ukaže se i izlaz, koji je sve vreme bio tu, u mraku.

NOVAC I POSTIZANJE LIČNE HARMONIJE

Ama, nisam materijalista, a samo na novac mislim! Ne mogu više, ubi me ovakav život.

Nikad nisam imao cilj da se obogatim. Dobro, da živim normalno, to da – da putujem, da imam porodicu, da mogu da priuštim svoj deci dobro obrazovanje, zdrav život... Ali ne da se baš obogatim.Uvek sam znao da su duhovne vrednosti iznad materijalnih, to i deci prenosim. Ali, nemam dovoljno vremena da to činim, jer radim po ceo dan. Kad dođem kući, mrtav sam umoran. Treba da podelim nešto lepo s njima i vaspitno, a budem prazan kao izduvan balon. Zato grabim svaki trenutak da se radujemo zajedno, iskoristim svaki vikend koji mi je slobodan, pa izađemo negde u prirodu, ili bioskop, ali to košta - dok odemo u Mek, pa onda im kupim uvek nešto - ako je provod, nek se raduju. Takvi trenuci ostanu urezani u sećanje, za ceo život.Kad vidim da su im lica radosna, oblije me toplina, oni su mi jedini u životu važni. Ali, u poslednje vreme me stegne i grč u grudima, strah - a šta ako se odjednom sve poruši? Malo toga zavisi od mene. Važno mi je da ne propustimo letovanje, ne mogu deca bez mora bar jednom godišnje, a bogami ni ja,preporodim se. Ali i to košta i onda ispade da je sve što deci dajem novac – a nije, ali treba mi mnogo novca da sve to obezbedim - ali deca onda, koji model dobijaju od mene? Da je novac najvažniji? Još kad bi znali da mi posao visi o koncu, to se nikad ne zna, kad će nam pući firma. Ma sve se raspada. Ne smem ni da mislim šta ću ako ostanem bez posla. Ne smem ni da mislim o tome, ali neki put samo krene tako da mi se odvija film pred spavanje. Oči mi se sklapaju od umora, a mozak radi 200 na sat i to beskorisno. Pomagalo mi je u takvim trenucima da uzmem knjigu, nekog od mojih duhovnih uzora. Izađem čitajući iz centrifuge i nađem se u normalnom svetu gde mi misli normalno rade. Nekada sam tako crpeo i životnu inspiraciju. Sad, bogami, to sve slabije pomaže. Moj mir traje dok čitam, ali ne prođe ni 5 minuta, čim sklopim knjigu, zahvati me ova centrifuga i sruči se na mene sve što nisam obavio, jer sam trošio vreme čitajući, umesto da budem  s decom, ako već ne radim. I tako više ni ne čitam, besmisleno je. Nisam u toku ni s novim autorima ni s novim knjigama. Nedostaje mi to, ali naporno je, nemam vremena.

 Ustvari, ja ništa drugo ne radim, osim što pokušavam da zaradim novac. Po ceo dan. Svud sam omanuo.Duhovnost sam izgubio, deci ne dajem nikakav uzor – pričam im jedno, a sam radim drugo. A ni taj novac nemam. To i jeste problem. Da ga imam, očas posla bih ostalo sredio.

Milica Cincar-Popović