U duhu praznika

Stiže nam Isusov rođendan, Božić. Jedan pa drugi. Dolaze nam praznici, dani u kojima se čovek više umori nego odmori. Realno, ja bar padoh sa nogu od umora. Generalno sređivanje svega i svačega, pa čak i onoga što nisam ni znao da postoji u stanu. U spremanje hrane, tih raznih đakonija od mesa do kolača, ne ulazim, ali u spremanje prostora u kojem se to sve treba pojesti, bogami ulazio sam još kako. U svaki pedalj stana, u najstrašnija mesta, tamo gde pauci spavaju i gde ima prašine čini mi se još od španskog građanskog rata. Čistio sam ta mesta tako kao da će nebo poslati neku anđeosku inspekciju koja će se zavlačiti u svaki ugao stana i ocenjivati moj rad. Leđa su me u proteklih desetak dana bar triput pokočila, a jagodice na prstima gotovo više ni ne osećam od silnog ribanja.

Kad zatvorim oči vidim samo krpe, deterdžent i džoger. Par noći sanjam kako premeštam stvari po stanu. Ne znam da li se to i drugim ljudima dešava, ali izgleda da sam upao u neku vrstu predpraznične depresije. Ni za svoj rođendan nisam ovoliko sređivao sve živo kao što sam to činio ovih dana za Isusov. Iako nisam neki vernik, mislim da sam zbog ovoga zaslužio oprost dva-tri greha, bar onih sitnijih. A i kontam kada ja ovoliko spremam kao neki polu-agnostik, polu-ateist, pa šta li tek onda rade pravi vernici? Kroz kakve li tek oni muke prolaze? Ma, ne smem to ni zamislim, evo već mi nije dobro pri samoj pomisli na toliko žrtvovanje zbog rođendanske žurke pokretača hrišćanstva. A ono što mi najteže pada je to što posle prvog Božića treba srediti sve za doček Nove Godine, pa odmah zatim pripremiti sve za onaj drugi Božić.

Da se razumemo, radujem se ja praznicima, nije da nije, ali ajd na stranu što ta radost košta poprilično (vidite li vi kolike su cene po pradavnicama?) Nego što ode zdravlje. Strada kičma i sve ostalo što je u telu vezano za nju. Realno, posle praznika, čovek je zreo ili za bolovanje ili za neku rahabilitaciju po banjama. Uglavnom, spremanje je gotovo, bar što se mene tiče. Proslavićemo ovaj prvi Isusov rođendan kako dolikuje današnjem čoveku, uz brdo jela i pića. Na žalost, zaboravićemo da će ga mnogi širom sveta dočekati bosi i gladni. Taj deo me više nervira i više muči od čitavog ovog spremanja i sređivanja. Tu osnovu hrišćanstva smo svi zaboravili, kako oni koji sebe nazivaju vernicima, tako i mi koji to nismo. Možda bi ovaj svet bio puno bolje mesto za život kada bismo umesto što sebi poklanjamo neki gala ručak, poklonili nekom koru hleba, toplu odeću ili bar šolju toplog čaja. Kada bismo poklonili nadu onima kojima je više nemaju. Pola ljubavi Isusu, a pola onima zbog kojih je on i stradao, ljudima. Odoh videti kako napreduju kolači i da ovu ideju podelim sa meni dragim ljudima, pa da uradimo nešto po tom pitanju. Pomagajući drugima, verujem da ćemo pomoći sebi i da će tako sav ovaj trud biti zapravo prava radost, a ne umor.

Ne postoji lepši osećaj nego kad znate da ste svojim trudom nekom dali nadu, stavili osmeh na lice i bar trenutno osećaj sreće. Isus je dao nadu svima nama žrtvujući sebe, dajmo je i mi nekom. Neka sva ova naša žrtva oko sređivanja i spremanja, zaista ima smisao. Neka ima u njoj božićnog duha.

Srećan Vam Božić dragi prijatelji, srećan i onima koje nameravate usrećiti. Živi mi i zdravi bili.