Vez

Posteljina je bila siva sa jarko crvenim detaljima cvetova maka kao olujno sivo nebo sa crvenim oblacima. Padosmo oboje u bezdan. Baš udoban beše taj bezdan. Nisam više pripadala sebi, nije mi ni bilo bitno, možda zbog snažnog, opojnog mirisa maka ili savršene smirenosti i rešenosti da se umre u lepoti čina. Nije bilo zbunjenosti, straha, neodlučnosti ni kod mene ni kod njega. Dva pala anđela. Predali smo se kao vojnici umorni od bežanja i neizvesnosti, pa šta bude! Ubiće me? Neka me ubije! Mučiće me? Neka me muči! Patiću? Neka patim! Dakle, pomračenje uma, predaja do poslednjeg daha! A, onda, vez: klot, frket. Ornament. Oda radosti!

Častili smo se satima.

Sve je imalo miris strasti i pripadanja ili, možda, propadanja?

Prolazili smo kroz pocepane vremenske zavese. Zauzimali smo nepoznate teritorije duha u prostom, nagonskom stilu. Pobednička varijanta. Sve teorije zavera i zabluda su bile razotkrivene. Ma ni smak sveta me ne bi dotakao, tada, tih mrvičastih momenata kao što me je dotakla, mazila, vodila i ubila tvoja ruka. A, umirem još! To ti je kao da si otkrio ženu u meni samoj, pokazao mi sve što jesam, a nisam mogla to da vidim i znam, pa još sređujem lom posle potopa i oluje, jer, Boga ti, sva blaga sveta izađoše na površinu. To samo čarobnjaci mogu: uzmu te i naprave te ponovo, valjda, dodaju neki svoj začin…

Na savršeno ravnoj morskoj površini ocrtavali su se blagi talasi koncentričnih krugova zbog kamena koji si upravo bacio. Ništa više nije bilo isto, ni nebo iznad, ni more duboko negde u meni. Ptice su svojim letom pravile poznate šare i pričale svoju priču obali, luci, brodićima i tebi. Kricima su najavljivali moj dolazak i ti si me čekao raširenih ruku.

Gledam te, radujem ti se i mislim kako je umiranje u ljubavi beskrajan proces, kao onaj prelepi vez od naših crvenih niti na belom platnu ništavila, neko bi to nazvao životom, ja to zovem snom.