I pametni plaču…

Dragi čitaoci,

Dobro mi došli.

Ima čitalaca koji pronađu moj kontakt i obrate mi se s ličnim pitanjem. Na neka od tih pitanja mogu da odgovorim, na neka ne mogu. Svakako da ima mnogo više onih koji bi takođe želeli da postave pitanje vezano za svoje probleme i okolnosti, ali ne znaju kome i kako da se obrate. Zato smo odlučili da otvorimo ovu rubriku, gde će adresa na koju možete da pošaljete svoja pitanja biti javno dostupna, kao i odgovori.

Ali, pre svega, dozvolite da se predstavim:

nisam - psiholog, psihijatar, lekar, čak ni mudrac s planine;

jesam - pisac i savetnik za lični razvoj, odnosno životni trener, odnosno life coach.

Uvek je pogrešno kada svoje poteze biramo bez ličnog uvida, samo zato što je neko  drugi rekao da tako treba. Stoga uloga savetnika za lični razvoj nije da daje instrukcije, šta činiti a šta ne. Savetnik za lični razvoj je osoba koja je trenirana da sagleda problem, odnosno situaciju, sveobuhvatnije nego njeni akteri i ukaže im na moguće puteve.

Ako verujete da četiri oka bolje vide nego dva i ako vam je blizak pogled na svet koji iznosim u svojim tekstovima, pišite mi na adresu: milica@konkretno.co.rs i ja ću odgovoriti ovde, u rubrici „Vi pitate, Milica odgovara“, svakog petka, uz pomoć klirera-terapeuta Nebojše Ignjatovića. Imena, lični podaci i adresa sa koje je mejl poslat neće biti objavljeni.

Srdačno Vaša,

Milica Cincar-Popović

*****

Draga Milice,

meni se čini da ja uopšte nemam problem, ali me okolina uporno ubeđuje da ga imam. Tvrde da mi je jako stalo da budem u pravu. Ja ne mislim da je tako i lepo i argumentovano im objasnim da su pogrešili, ali ne vredi. Zaista nisam kriv što analitički iracionalno razmišljam i uspešno koristim logiku.Ljudi to uopšte ne cene.Kada nešto u potpunosti razumem i vidim jasno kao nadlanu, ne mogu to da prećutim i ne objasnim svima. Mislim da je to dobro za njih. Zato te molim da mi daš podršku.

Aristotel

Dragi Aristotele,

Vidim da si ovo pismo napisao zato što očekuješ ogovor koji ćeš moći da pokažeš toj „okolini“ kao krunski dokaz da si u pravu i da treba, već  više, da počnu da te slušaju.

Veujem ti kad kažeš da si uglavnom u pravu, da si dobar u zanatu percepcije i razmišljanja. Ali vidiš, ljude koji su skoro uvek u pravu uglavnom niko ne sluša. Da ti bude lakše, ispričaću ti priču o jednoj ženi kojoj sam zaboravila ime, a bila je predsednik udruženja Mensa. I ona je imala isti problem kao ti, još od rane mladosti. Kad joj se već kao udatoj ženi i majci dvoje dece, definitivno smrklo, otišla je na testiranje u Mensu, udruženje natprosečno inteligentnih. Ispostavilo se da je ona,  u tom trenutku, imala najviši IQ ikada izmeren u tom udruženju, pa je automatski postala ne samo njegov član, već i predsednik. Ipak, sve to nije značajno promenilo njenu situaciju kod kuće, kao što ni tvoju neće promeniti moj odgovor, ma šta ja napisala, dok ti nešto ne promeniš u svom nastupu... Evo zašto – onaj drugi nema tvoje viđenje i ne može da vidi isto što i ti. Ti mu lepo logički razložiš celu stvar i on ne može da ti oponira jer nema s čim, ali obrazloženje koje dolazi isključivo iz logike čak ni ne dodiruje sve one svesne i nesvesne delove ličnosti koji utiču na donošenje odluke. Osim toga, uloga naših odluka nije da uvek rezultuju trenutno najboljim ishodom, već i da iz njih nešto naučimo. Zato su greške često veoma korisne i poželjne.

Nekadašnja predsednica Mense je na kraju rešila svoj prolem, ali taj deo priče je več sasvim ličan i ne može se uzeti kao opšte pravilo, pa ga ovde ne iznosim. Umesto toga, zamolila sam Nebojšu Ignjatovića da osvetli situaciju u kojoj se nalaziš, jasno i logičnp, onako kako ti voliš.

Srdačno tvoja,

Milica Cincar-Popović

Dragi Aristotele,

Zdrav razum i logičko razmišljanje su poželjni, ali ne i dovoljni za uspešnu komunikaciju s drugima, posebno kada su prenaglašeni. Tada izgleda kao da svima solite pamet, a ljudi to ne vole. Ponekad je pametno prećutati da ste u pravu. I vama i drugima će život biti lakši.

Zašto je to tako?Ljudski odnosi se ne zasnivaju samo na razumu, već i na emocijama i na međusobnim interesima. Dokazivanje da ste u pravu ponekad može da vam nanese štetu i to što ste u pravu vam mnogo ne pomaže.

Taj obrazac ponašanja je duboko ukorenjen u našem društvu i to je potpuno autodestruktivno. Dokazivaćemo da smo u pravu, pa kud puklo!

Takođe, dokazivanje da ste u pravu može druge ozbiljno da povredi.Uzmite sve to u obzir kada sledeći put budete u prilici da dokažete da ste u pravu. Šta god odlučili, dragiAristotele, jedno je sigurno – bićete u pravu. Na svoju korist ili na svoju štetu.

Srdačno,

Nebojša Ignjatović