Vučko i kanađanke iz Sarajeva, kojih više nema

U vreme čuvene Zimske olimpijade u bišvoj nam Jugi, davne osamdesetčetvrte, moj dobri otac obreo se u Sarajevu, kako bi polagao nekakvu razliku predmeta, ne bi li stekao odgovarajući stepen stručne spreme da se “aktivira” u tadašnjoj JNA. Tako je od mašin-bravara, za koga se školovao ugledajući se na najvećeg sina naših naroda i narodnosti, voljenog nam druga Tita, postao VKV majstor i podoficir Titove armije.

Iz Sarajeva doneo suvenir – čuvenog “Vučka”, maskotu ZOI, u obliku nekakvog termometra.

Naredne godine sam se rodila, tata je već nosio uniformu i imao svoje prve “čvarke” na epoletama. Te iste godine smo se prvi put preselili. Vučko, naravno, prešao s nama u novi dom. Visio sa lamperije, kojom je bio opasan pregradni zid, što je u klasičnom soc-realističkom stilu odvajao trpezariju od takozvane “niše”, odnosno kuhinje. Kad bismo se prisećali boljih vremena, ja sam se stalno “hvatala” za svoje prvo sećanje – letovanje u Kuparima i pokretne stepenice u Osijeku, brat za Baške vode i Makarsku, majka za to kako je nosila regionalnu štafetu 1977.godine kao najbolji đak, baš uoči udaje za tatu, a tata – neizostavno za Sarajevo u vreme Zimske olimpijade. Otišao u mokasinama, kaže, smrzao se kao učesnici Igmanskog marša, uleteo u prvu radnju (verovatno vukovarske tvornice obuće “Borovo”) i tražio zimske cipele. Kupio “kanađanke”, tri broja veće, prazan prostor popunjavao urolanim sportskim čarapama. Kaže: “Sve stalo, Bog te maz’o, jer je počela Olimpijada”.

Zajedno sa Vučkom, te ogromne, rasparne “kanađanke” su pratile moju porodicu gotovo tri decenije. Niko ih više nikada nije obuo, a Vučka niko nije dirao sa njegovog, reklo bi se počasnog mesta, iako i nije baš revnosno obavljao svoju funkciju merenja temperature. Docnije sam došla do zaključka da je zapravo ostao “zamrznut” u nekom boljem vremenu – onom iz koga je poticao i koje je u našoj kući, a čini se i čitavom društvu, simbolizovao.

Kada je došlo vreme da se opet selimo, Vučko je negde zalutao. Za “kanađanke” ne smem ni da pitam. Sigurna sam da ih niko nije bacio, samo su, kao i Vučko, pomalno nedostupne. Sklonjene. Da ih ne gledamo. Smučilo nam se, valjda, da se sećamo. Šta će nam to? U vremenu u kome je tata morao da skine uniformu i odrekne se svojih epoleta, a mama da prećuti svoju štafetu, kome i šta može da znači jedan obični termometar i izmodele, za tri broja veće, cipele?

Sve i da ih pronađemo i uparimo, ko zna gde bi nas odvele?
U Kupare, Baške vode i Makarsku sigurno ne. A i Olimpijada u Sarajevu se desila jednom i nikad, nikome više.