Windows for rent

Ne spavam i ove noći. Postalo mi je uobičajeno. Volim tišinu noći, hoću da slušam vlastite misli. Previše misli mi prolaze kroz glavu! Naslanjam glavu na hladno prozorsko staklo, a na njemu ostaju otisci moga čela. Staklo je zamućeno od mog daha, ali ja ipak pokušavam da gledam kroz njega. Gledam u tmini, primećujem odsjaje grada, osvetljene prozore zgrada prekoputa, pomalo zbunjen svetlošću koja izbija iz njih!

Sta li se dešava iza tih svetla? Započinjem da šaram naokolo pogledom gledajući kroz noć. Osećam se slobodan kao vetar, pokušavam da otključam tajne osvetljenih prozora.

Prozori su deo svake zgrade. Viđamo ih i spolja i iznutra, svakodnevno. Oni su naša veza sa spoljasnim svetom, zaštita od spoljnih uticaja, izvor dnevne svetlosti u sobi. Ali ne primećujemo ih svaki put, niti se često pitamo, šta li se dešava tamo negde iza stakla?

Gledajući u osvetljenim prozorima prekoputa, u ovoj prohladnoj noći, pomišljam da slično kako i kod mene kući, u nekim drugim sobama, iza nekih drugih prozora, da se i tamo odvija nečije življenje, ne mnogo različitije od mog života? Život koji svakodnevno teče stvara mnoge ljudske priče!

Svaki prozor ima svoju priču, neka je dobra, neka je loša. Eh, kada bi samo mogli da pričaju? Možda ono svetlo što najvišes vetli, krije neku mračnu tajnu? Možda iza onog prozora sa napuklim staklom, zamućenog od kiše i prašine, žive srećni ljudi? Možda…?

Možda baš sada, u ovom trenutku iza onog prozora koji sada gledam, neko nešto slavi, a možda neko tuguje? Negde je sakupljena cela porodica, srećna i nasmejana, negde sedi neko usamljen kao ja. Možda je srećan, a možda tuguje? Ko bi znao?

Svaki prozor krije neku tajnu, ali bez obzira na sve iza svakog se odvija nekakav život, razume se ako stan nije prazan?! U mojoj zgradi, na drugom spratu, sa svojom starom ćerkom, živi baka Smilja. Posle Nove godine napuniće 101 godinu. Leti sedi pored prozora i jedva čeka da je neko pozdravi i da malo popriča. Zimi stoji pored stakla i nemo gleda šta se dešava napolju. To je njen prozor u svet. Sigurno joj znači mnogo. Ima dosta usamljenih i starijh ljudi kojima prozor mnogo znači.

Iza nekih drugih prozora u nekim drugim zgradama, neko radeći provede ceo svoj radni vek. Neko se negde zadrži malo i ode da radi ponovo iza nekih drugih prozora.

Obuzeti svojim, svakodnevnim brigama, trčanjem za poslom i zaradom, često i ne primećujemo prozore, a još manje mislimo šta li se dešava iza njih? Ta oni su tako uobičajeni element svake zgrade i kuće.

Negde neko umre i ako je živeo sam, prozori u stanu su dugo neosvetljeni. Negde se usele drugi ljudi i iza prozora se dešavaju neke druge priče...

I neosvetljeni prozori imaju svoje priče, neke su ispričane, neke čekaju da budu ispričane! Sećam se jednog prozora, više je bio izlog nego prozor daleko od mene i moje kuće. Izlog je u Amsterdamu, u kvartu De Wallen, onamo gde žene sede iza izloga i iznajmljuju svoja tela. Bio sam prošle godine tamo, negde u ovo vreme. Jedan izlog je bio prazan i neosvetljen. Na njemu je, na listu bele hartije sa velikim slovima, neko napisao crnim flomasterom “WINDOWS FOR RENT”.  Mogu samo da nagađam šta se desilo… Nije bilo nikog da ispriča priču!

Ponovo dodirujem glavom hladno staklo, jedna suza teče mojim licem. Sam sam i niko ne može da vidi moju tugu. Prozori čuvaju naše tajne, niko neće doznati za moju suzu.

Pitam se da li još neko kao ja u ovoj dcembarskoj noći gleda kroz svoj prozor u tami i da li još neko razmišlja kao ja?